Ljubica Nikolić, poznata kao Zare, rođena je 2. aprila 1942. godine u Leskovcu, kao sedmo dete Mihajla i Milice Trajković. Ostavila je neizbrisiv trag u ženskom rukometu, naročito na jugu Srbije. Tokom karijere trenirala je i igrala za „Dubočicu“ Leskovac, kao i u „Vlasinku“ i „Besko“. Zbog posla se preselila u Vlasotince, gde i danas živi sa svojom porodicom. O Ljubičinoj sportskoj karijeri razgovarali smo sa njenom ćerkom Snežanom Nikolić.

Ne se znaje, Zare igra – rečenica koja je ušla u lokalnu istoriju

 Svetozar Trajković Zare iz Leskovca, legendarni fudbaler FK Dubočica, bio je petnaest godina stariji od sestre Ljubice. Njegovi golovi se i danas prepričavaju, a izreku „Ne se znaje – Zare igra“ već sedam decenija koriste i oni koji ne znaju ni kako je nastala, ni na koga se odnosi. Legenda kaže da je FK Dubočica gubila od FK Vlasine sa tri gola razlike, a Zare je u poslednjih dvadesetak minuta postigao četiri gola i preokrenuo rezultat.

SESTRE

Snežana Nikolić priča kako je njen ujak Zare na svakoj utakmici imao sestre kao najverniju publiku: Nadežda, Leposava, Radmila, Dobrila i Ljubica.

„Moja majka Ljubica je nadimak dobila po svom starijem bratu Svetozaru Trajkoviću — Zaretu, čuvenom fudbaleru FK Dubočice. Pet mlađih sestara redovno je pratilo brata na utakmicama. Najpre su četiri starije govorile da su Zaretove sestre i puštali bi ih da gledaju kako igra. Kada je moja mama, kao najmlađa, došla na red, nisu joj dozvolili da uđe. Počela je da plače i ponavljala: „I ja sam Zaretova sestra, pustite me da ga gledam!“ Kasnije, kada je počela da brani kao rukometni golman, zapazili su je i počeli da se raspituju ko je, šta je i čija je. Neko ju je prepoznao sa fudbalskih utakmica i rekao: „To je Zaretova najmlađa sestra — mali Zare.“ Tako je i ona ponela bratovljev nadimak“, objasnila je ćerka Snežana Nikolić.

Ljubica je menjala sportove sve dok se nije slučajno pronašla kao rukometni golman.

„Mama je kao mala trenirala gimnastiku, atletiku i odbojku. U jednoj trci stigla je prva na cilj — ali bosonoga. Međutim, za pobednicu su proglasili devojčicu koja je imala patike. Ta nepravda ju je mnogo pogodila i, iako je najviše volela atletiku, zauvek je prestala da se bavi njome. Onda je slučajno otkrila rukomet. Bila je nestašna i, sa starijom drugaricom koja je već igrala rukomet, pobegla je sa časa da gleda trening. Tog dana nisu imali golmana, i pokojna Rosa, tada poznata rukometašica iz Leskovca, pozvala je moju majku da brani. Tada je mama otkrila svoj talenat za golmana — i tako je započela njen put ka slavi“, izjavila je Snežana.

MALA ZARE

Mala Zare je rasla i upisala srednju Tekstilnu školu, a paraleno je branila na golu ŽRK Dubočica. Njen talenat je bio primećen i van Leskovca. Pored borbe na ternu borila se i sa predrasudama o ženama u sportu.

„Starija sestra Leposava počela je da trenira košarku, ali joj je otac Mihajlo to zabranio – kako joj se ne bi videle gole noge. Mala Zare se nekako provukla, jer su golmani nosili trenerke.

„U porodici se i danas prepričava jedna mamina anegdota. Na utakmici u Prištini nikako nisu mogli da joj daju gol. Na kraju je publika nasrnula, tražeći da se skine, uvereni da je podmetnut mladić – bilo im je nezamislivo da žensko tako brani. Od tada mama ima averziju prema Prištini. Za mamu se interesovala i Crvena zvezda, ali nije otišla zbog predrasuda roditelja. Zvezda je ranije želela i mog ujaka Zareta, ali je baba presudila da ne ode. U ratu je izgubila sina Tomislava, najstarije dete, i zato nije želela da ‘izgubi’ i jedinog preostalog sina tako što bi otišao iz Leskovca. Ista zabrana važila je i za moju majku. Tako dve sportske zvezde nikada nisu zablistale u Zvezdi“, priča za Jugmediu Snežana.

Ljubica Trajković Zare nije otišla u Beograd, ali jeste u Vlasotince, gde je provela najveći deo života. Sa diplomom Tekstilne škole zaposlila se kao šef u fabrici „Vlasinka“.

Njena sportska karijera nije se zaustavila u Vlasotincu – nastavila je da igra za klubove koji su nosili imena lokalnih fabrika – „Vlasinka“ i „Besko“. Vlasotinčani su oprostili fudbaleru Zaretu što ih je nekoliko godina ranije „zavio u crno“, jer je njegova sestra dala novi polet ženskom rukometu u Vlasotincu. Ne postoje video-zapisi tih utakmica, ali su ostali novinski članci i uspomene.

This slideshow requires JavaScript.

„Rukometašice „Vlasinke“ iz Vlasotinca zasluženo su osvojile prvo mesto u jesenjem delu rukometne zone istočne Srbije. One su pobedile rukometašice iz Niša, Prokuplja, Negotina i Bora, a igrale samo nerešeno s Leskovačankama. Najzaslužnije za ovakav uspeh su Radovanovićeva, Trajkovićeva, Jovićeva i Stamenkovićeva”, zapisano je članku iz 1961. godine.

PONOS NADIMKOM

Zare je s ponosom nosila svoj nadimak i u Vlasotincu, a i danas je više znaju po njemu nego po imenu. Kasnije je samo promenila prezime. Srce mlade rukometašice osvojio je Borivoje Nikolić, kolega iz fabrike „Vlasinka“, pa se Ljubica udala i ostala trajno u Vlasotincu. Inače, retko se dešavalo da se devojke iz Leskovca udaju u varoš na Vlasini, dok je dosta Vlasotinčanki zasnovalo porodice u gradu na Veternici.

Profesor Katić o rukometašici Zare   U Gimnaziji mi je istoriju predavao pokojni profesor Radomir Katić. Jednom izvede me ispred table i ja u trenutku zastanem. Zbunjena, ne mogu da progovorim. Lupne me antenom za radio po glavi – lagano, ali dovoljno da me potpuno zbuni. I ni da beknem dalje.   Pošalje me nazad na mesto i upita: „A ti, mala, čija si?“   A ja, onako besna, skoro u suzama, kažem mu: „Majka mi je… majka mi je… (zadržavam suze)  …majka mi je Zare!“   „Rukometni golman Zare je tvoja majka?!“   „Da“, procedim kroz zube, ljutito.   I tada, umesto da me dalje ispituje, profesor Katić počne da priča – punih 45 minuta – o mojoj majci.   „Znate li vi, deco, šta je njena mama?! Pa ona skače nebu pod oblake!“   Govoreći o njoj i njenim letovima do same stative, nastavlja: „Njena mama je… Njena mama je… Njena mama je…“   Tražeći pravu reč, napravi podužu dramsku pauzu. U odeljenju – muk. Tajac.   I tada, tajac preseče gotovo vrisak – prolomi se profesorov glas:   „Njena mama je – žena-zmaj!“

Pobedila je i u životnoj utakmici

Nakon igračke karijere, Ljubica je bila rukometni sudija i trener ženskih ekipa, a u fabrici je radila 35 godina, sve do zaslužene penzije. Za svoj doprinos sportu i zajednici više puta je nagrađivana – u Leskovcu (1997) i Vlasotincu (2016). Suprug Borivoje odavno je preminuo, ali uz nju su danas njena deca i unuci.

Godine 2018. Ljubica Zare pobedila je u jednoj od najvažnijih životnih utakmica – izlečila se od raka. Ove godine proslavila je 83. rođendan. Zdravlje je više ne služi kao nekada, ali ona je stari borac i zna da se meč igra do poslednjeg minuta. Sve je manje onih koji pamte njene golmanske skokove, a ovaj članak je skromni prilog jednoj zanimljivoj sportskoj karijeri.