Kada je postalo jasno da nas čekaju prevremeni parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori u Srbiji, ljudi oko mene nisu prestali da pitaju „a što se ti ne kandiduješ?“. Moji roditelji su me učili da je oduvek čast biti gradonačelnik ili narodni poslanik.

Ne zbog masne plate i povlastica, već zato što predstavljaš narod. Zato što imaš nečije poverenje i iz toga crpiš motivaciju da se boriš. Ne za sebe, već za svoje ideje. Ipak roditelji su me učili i da se ne valjam po blatu. Ako pristaneš na blato, šta ćeš onda da ponudiš narodu?

A otkud meni pravo da pričam o politici? Pored toga što imam „samo“ 29 i što sam se školovao na Političkim naukama, u politici sam u raznim sferama skoro 10 godina, sa petogodišnjim međunarodnim iskustvom. Od 2014. sam potpredsednik najveće svetske omladinske političke organizacije desnog centra, koja okuplja 121 organizaciju članicu iz preko 80 zemalja sveta. Moj politički program je pobedio 2014. u Lisabonu, pobedio je opet 2016. u Bejrutu. Preko 100 mladih lidera sa svih krajeva sveta, goidinama podržava moje ideje, a ideje su pisane kroz prizmu onoga što je važno za moju zemlju i moj region. Radom i strpljenjem sam dostigao vrh svetske omladinske diplomatije i osetio obavezu i odgovornost da svoje iskustvo, znanja i kontakte, stavim u službu blagostanja svoje zemlje.

Vratio sam se u Srbiju i zapitao se. Zašto mlade ljude prvo mora da prizna inostrana javnost i struka, pre nego im rođena zemlja oda priznanje i pruži adekvatnu šansu da se bave ozbiljnim stvarima? Znam odgovor i zato verujem da imam više kredibiliteta od 90% aktuelnih srpskih političara. A kakve veze kredibilitet ima sa blatom? 10 godina sam gledao kako se ljudi valjaju u blatu, a meni je obraz čist.

Prvi put u životu sam osetio potrebu i realnu mogućnost da stanem na crtu svakom. Ne zato što sam „nečiji mali“ ili zato što bih da budem poznat i da se vozim u autu sa blinkerima, već zato što imam petlju. Moja petlja je ubeđenje da moje obrazovanje, moje znanje, moje lokalno i međunarodno iskustvo, mogu da pomognu mojim ljudima. Moja petlja su moje ideje. Ideje u koje duboko verujem, ne zato što su moje, već zato što su prave.

Bilo mi je važno da jasno formulišem svoje ideje, svoj stav i svoju crvenu liniju, pre nego uđem u pregovore sa političkim partijama oko kandidature. Moja međunarodna pozicija mi je davala kredibilitet i adekvatnu pregovaračku poziciju, ali i obavezu da branim demokratske vrednosti i ugled organizacije kakva je Međunarodna unija mladih demokrata. Zato nisam želeo da pristanem ni na šta manje od onoga što je moj demokratski politički program. Ono za šta se ja borim, a to su problemi mladih ljudi. Problemi čija sam rešenja predložio, tiču se obrazovanja, ekonomske i međunarodne politike Srbije.

U sferi obrazovanja, bavio sam se reformom sistema obrazovanja kroz reformu Bolonje, bavio sam se transparentnošću poslovanja fakulteta i bavio sam se pitanjima „večitih studenata“. Govorio sam o samovolji profesora, korupciji na fakultetima i samovoljnoj primeni Bolonje. Govorio sam o važnosti regionalne saradnje mladih ljudi, kroz razne procese formalnog i neformalnog obrazovanja. U sferi ekonomske politike, centralna tema je bila borba protiv nezaposlenosti mladih, kroz razne ekonomske mere, kroz umrežavanje nezaposlenih mladih u procesu traženja posla, kroz povezivanje malih i srednjih preduzeća čiji su vlasnici mladi ljudi. U sferi međunarodne politike, nisam bežao od važnih i osetljivih pitanja. Predložio sam reformu ministarstva spoljnih poslova i naših diplomatskih predstavništava. Rekao sam i da je Kosovo Srbija. Rekao sam da jesam za članstvo u EU, ali da nisam za članstvo u NATO. Rekao sam da poštujem Ameriku, ali da nekako osećam Rusiju u srcu. Rekao sam i da imam sjajne odnose sa Hrvatima, Crnogorcima, Mađarima i da ću lična prijateljstva pre da iskoristim da doprinesem prijateljstvu naših naroda, nego da se sa istim tim komšijama svađam.

Razgovarao sam sa predstavnicima političkih partija demokratske opcije, sa predstavnicima vlasti i opozicije i shvatio da su lični i partijski interesi važniji od dobrobiti države. Nisam pristao na činjenicu da mladih ljudi nema na listama kandidata za republičke poslanike. Nisam pristao da se govori o budućnosti, a da se ne radi na problemima mladih ljudi. Nisam pristao da ne pristaju na moje ideje, a da nemaju svoje ideje i program. Nisam pristao da budem 250. na nečijoj listi bez ideja i sa licem već potrošenih političara.

Odbio sam. Verujem da bi, u ovim uslovima, to bilo poniženje za mene, moju porodicu i ljude koji me redovno čitaju i bodre da se kandidujem. Ja ne prestajem da se borim. Ne za svoje mesto u parlamentu, već za mesto mojih ideja pod suncem. Meni nije bitno šta će šef partije da kaže, već koliko će ljudi stati iza mojih ideja. Ne moram da budem na listi, ako znam da moje ideje odavno prelaze cenzus. Zato ću uskoro objaviti lični politički program. Program koji će biti lični primer i lekcija za svakog kandidata za svako poslaničko mesto u Srbiji. Želim da postidim i pozovem na odgovornost i vlast i opoziciju.

A pre nego počnem da čitam komentare kako nemam iskustva, kako sam strani plaćenik ili sam bivši član bivših političkih partija, moram da pitam: Koliko vas će moje ideje iskopirati u kampanji? Ovo nije nekakav apel da se sastanem i razgovaram sa premijerom ili ministrom spoljnih poslova. Zato što su to već odbili. Ovo je priča o časti. Ovo je poruka mladim ljudima da čuvaju obraz u današnja vremena. Vreme je za neke druge, ali ne po cenu klečanja.