Dugogodišnji sakupljač i istraživač tradicionalne kulture pirotskog kraja Dragoljub Zlatković (87), agronom po struci, pravi je čuvar pirotskog dijalekta, autor je Rečnika pirotskog govora u kome je na jednom mestu sakupio 33.000 reči lokalnog dijalekta i sačuvao od zaborava.Mnogi Piroćanci smatraju da je reč o kapitalnom delu koje je ugledalo svetlost dana 2015. godine.

Nije stao već je uradio i dopunu Rečnika sa oko 5.000 novih reči 2017. godine. Naš sagovornik stvara i dalje. Neprekidno do danas beleži i obavljuje dijalekatske tekstove i novozabeležene reči.

„A natam, a navam (čas u jednom , čas u drugom), ala neosvirna (loša i veoma rdjava osoba), baštojćan (sin koji jako liči na oca), belći (valjda, možda, izgleda, da), vrlji merak (zagledati se u nekoga ili nešto, zavoleti), golguzica (devojka bez devojačke spreme), golo voda (sasvim mokar, mokar do gole kože), ženturača (snažna i krupna žena), zajnat (tvrdoglav, jogunast),zacopuje se ( zaljubljivati se ), klaj-klaj (polako, bez žurbe), maandžija (probirač, osoba koja svemu nalazi mane), murdar (bestidna osoba koja nepristojno priča), naodi se na rabotu ( gubiti vreme, na poslu), navodi za Jugmedia neke od primera

Zlatković iz Rečnika koji je u izdanju „Službenog glasnika“ izašao iz štampe 2015. godine.

„To je bogatstvo našeg kraja koje sam decenijama sakupljao od gradjana i objavljivanjem Rečnika sve to sačuvao da se ne zaboravi za nova pokolenja“, kaže Zlatković.

Dodaje da je u dva toma sakupio i sačuvao od zaborava više od 33.000 reči lokalnog govora.

Na ‘’Rečniku’’ je radio više od 50 godina. Napominje da je objavio 26 knjiga iz oblasti dijalektologije i

tradicionalne kulture ovog kraja. Sačuvao je od zaborava mnogo narodnih umotvorima, starih pesama, zaboravljenih izreka i pravu riznicu narodnog blaga pirotskog kraja. Na pripremi ‘’Rečnika’’ radio je, kaže, pola veka.

„Kada sam 7. aprila 1965. godine otišao da obidjem teren srednjeg Visoka na Staroj planini gde ću početi da radim kao agronom video sam jedan potpuno novi i različit svet i bogatstvo koje sa ljudima nestaje a to niko ne ceni. Počinjem sve to da beležim.Tada sam odlučio da napišem moju prvu knjigu ‘’Duma’’. Materijal koji sakupljam raste po obimu i kvalitetu i počinje da mi ‘’komanduje’’. Poznajem sva sela ne samo na području Pirota , nego i celom Pirotskom Okrugu, Istočnu Srbija do Bora a čak sam zakoračio u zapadnu Bugarsku“, priča Zlatković i podseća kako je sve počelo.

Kaže da je tokom poluvekovnog istraživanja, razgovarao sa desetak hiljada osoba a 155 kazivača su bili najpouzdaniji u prenošenju tradicionalne kulture i pirotskog govora.

„Zahvalnost dugujem njima, ali i akademiku Pavlu Iviću, akademiku Slobodanu Remetiću i prof.dr

Nedeljku Bogdanoviću,“Službenom glasniku“ i Gradu Pirotu i naravno SANU koja mi je objavila ukupno šest knjiga- separata, preko Srpskog dijalektološkog zbornika.

„Pirotski govor nestaje, jer nestaju i sela na Staroj planini. Nadam se da će ovaj govor ipak opstati za

buduća pokolenja Piroćanaca.Pirotski govor odlikuje Piroćance i oni se njime ponose.Treba ga sačuvati od zaborava jer je sve manje kazivača u pirotskim selima. Stara planina je prazna, sela su prazna, Lužnica se prazni, čak se i Pirot prazni. Ovo je moj pokušaj da se to sačuva. Zabeležena je prošlost ali i celokupan narodni život meštana tih sela. Najarhaičniji deo u selima na Staroj planini su sela Gostuša, Bela, Velika iMala Lukanja, Zavoj, Topli Do, Ćuštica, Zaskovci „ nabraja Zlatković.

Tradicionalna kultura popušta pod pritiskom obrazovanja, napuštanja sela, medija…

Zlatković kaže da je da je lokalni govoro jedan od brendova Pirota.

„Celovitost tradicionalne kulture a sa njom i pirotskog govora, popušta pod pritiskom obrazovanja, napuštanja sela, medija… Zabeleženi podaci ostaju stabilni i služe kao osnova za naučnu analizu, ne samo jezika, već i celokupne tradicionalne kulture pirotrskog kraja i centralnog Balkana. Od detinjstva nastojim da govorim književnim jezikom kako se nebi prevodio u svakom kontaktu sa ljudima izvan moga kraja.Time olakšam sebi da pratim svoju misao i da je iskazujem, a ne da vodim računa o tome da li će ko razumeti moj zavičajni govor. Javljala se potreba da akademiku Iviću, svojim recenzentima i njihovim kolegama pročitam tekst u dijalektu. Inače, nisu tražili od mene da govorim na pirotskom govoru. U nekoliko slučajeva na skupovima kada sam primao nagrade ja sam isčitavao nekoliko tekstova iz moje „Dume“, zapravo poetske knjige na pirotskom govoru. U Zagrebu i u Sarajevu, na svečanim skupovima kolega mlekarskih tehnologa iz cele zemlje, a tada sam bio profesor Mlekarske škole i pisao „Dumu, proveravao sam stepen razumljivosti dijalekatskog teksta kod visokoobrazovanih ljudi iz čitave tadašnje Jugoslavije. Po tome što su me prekidali apaluzima, usudio sam se da zaključim da sam na ispravom putu“, zaključuje Zlatković.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.