Narodna biblioteka „Radoje Domanović“ u Leskovcu priredila je u utorak književno veče posvećeno radu i stvaralaštvu Zorana M. Jovanovića – pisca čije delo duboko prožima duh juga Srbije, autentičnost jezika i snagu svakodnevice pretočene u stih, aforizam i priču.

O književnom opusu Jovanovića govorio je profesor doktor Dragomir Radovanović, istakavši da je reč o autoru koji je „perjanica leskovačke pisane reči“ i da njegovo delo već sada ostavlja neizbrisiv trag u zavičajnoj i nacionalnoj književnosti.

„Zoran je pre svega zavičajni pisac, koji neguje autentični stil i, što je najvažnije, čuva dijalekat juga Srbije od zaborava. Njegov prevod Jesenjinove ‘Pesme o keruši’ na leskovački dijalekt na mene je ostavio jači utisak nego prevod na standardni srpski“, kazao je Radovanović, dodavši da je jezik kojim Jovanović piše ne samo bogat i slikovit, već i snažno emotivan.

Poseban segment večeri bio je posvećen aforizmima, u kojima je, kako Radovanović ističe, Jovanović pokazao punu snagu svog izraza – britkog, duhovitog, ali uvek ukorenjenog u realnost.

„To su misli koje svakodnevno živimo“, ocenjuje profesor.

Inspiraciju, kako sam Jovanović ističe, nalazi svuda: u prirodi, ljudima, emocijama, televiziji, tašti…

„Ako hoćemo da pričamo o aforizmima, upalimo televizor, na svakom kanalu je po jedan aforizam. Ako hoćeš poeziju dovoljno je u proleće – izaći u grad, vidiš mlade, lepe, zaljubiš se i ljubavnih pesama koliko ti duša ište. Ako hoćeš prozu, pogledaš taštu i kažeš „Jao muke moje“ i krenu priče o tašti“, duhovito je rekao, izazvavši osmeh publike.

Dodaje da iz dijalekta crpi identitet i pripadnost – jer, kako kaže, „kakav bih ja bio Pustorečanin i južnjak ako ne bih nešto napisao na našem jeziku“.

Veče je bilo obogaćeno i umetničkim nastupima. Učenik Tehničke škole „Rade Metalac“ Nikola Stojković kazivao je pesmu  Zorana M. Jovanovića  „Ne diraj mi ćirilicu“ koja nosi snažan poetski vapaj za očuvanjem identiteta.

This slideshow requires JavaScript.

Muzičku notu večeri unela je Aleksandra Ilić, učenica Muzičke škole „Stanislav Binički“, izvedbom Šopenovog valcera na klaviru – spoj poezije i muzike koji je publici ostavio poseban utisak.

Zoran M. Jovanović, autor zbirki Nit, Nada, Prst sudbine, Zov, Vika mi Lejka, Živi zid i Nek me minev, ostavio je značajan trag u više od 150 zbornika, antologija i elektronskih časopisa u Srbiji, Evropi i Australiji. Njegova dela su prevođena na više jezika, a nagrade koje je osvojio svedoče o širini i dubini njegovog stvaralaštva.

Posebno se izdvaja Nagrada za knjigu godine 2019. Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB za prozno delo Vika mi Lejka, kao i Oktobarska nagrada Opštine Bojnik iz 2017. godine.

Pričama u dijalektu, rodoljubivim pesmama, aforističkim dosetkama i lirskim osećanjima, Jovanović stvara književnost koja ostaje – ne samo kao zapisana reč, već kao odjek zavičaja, govora i duše juga Srbije.