Biljana Stanković iz Lebana je bolesna pa joj je potrebna kućna nega koja je svakodnevno obilazi radi špricanja, ali do nje teško stižu, zaobilaznim putem zbog rampe na ulazu u centru, s jedne, i žardinjera s druge strane.

Biljana živi baš u centru, u Ulici Cara Dušana u stambenoj zgradi, koja gleda na kuću s apotekom čoveka koji se za sve pita u ovoj siromašnoj varoši i kod koga su, kako tvrde Lebančeni, daljinski upravljači za rampu na ulazu u strogi centar.

„Ljudi iz kućne nege su sinoć išli zaobilaznim putem, a do mene su došli nekako pored reke“, priča Stankovićeva kojoj su se žalili medincinski radnici.

Lokalna samouprava je ranije donela odluku da taj centar varoši, gde je bio haos od parkiranih automobila, pretvori u šetalište, bez automobila, pa su oni koji žive u stambenim zgradama s leve strane, idući iz pravca Leskovca, kao i oni u dvema kućama, u problemu oko ulaska svojim automobilima.

„Doduše, sada postoji mogućnost kupovine kartice koja se provuče kroz mehanizam, ali izgleda da je nisu svi kupili. Evo, kućna nega nema tu karticu pa se muči. Samo u mojoj zgradi živi veliki broj ljudi, uglavnom stariji, pa muku muče da dođu do nas“, žali se Biljana.

Buka iz kafića

Istim meštanima u centru varoši Lebane muku ne stvara samo ta rampa, već odnedavno i nesnosna buka iz kafića u nekadašnjem lokalu Besko, pa policija često interveniše.

„Galama i muzika čuju se do 2,3 i do 4 sata ujutru. Zgrada je stara, izolacija nikakva, pa imamo utisak da su ’veseljaci’ u našim sobama, a muzički instrumenti razbijaju glavu“, priča naša sagovornica uz, tvrdi, rizik da joj neko zameri.

Takođe tvrdi da im policija ne može ništa. „Dođu upozore, odu, a buka se nastavi“.

Inače, ovakve situacije nisu izuzetak u Lebanu. Slična je bila godinama i u Leskovcu, dok gradske vlasti nisu ograničile rad kafića u kasnim satima.