ŽENA ZA PRIMER: Posao obavlja na tri strane, podiže troje dece, ali se ne odriče svojih snova

Tatjana je po zanimanju profesorka srpskog jezika, nastavnica građanskog vaspitanja, modna dizajnerka i krojačica haljina za devojčice, pravi tihe knjige, talentovana je za slikanje, osnivač i idejni tvorac Familijade, piše naučne radove, a pre svega ona je supruga i majka Matije, Helene i Tare autistične devojčice.

„Čovek treba celoga života da teži da ostvari sve svoje snove. Sa šivenjem sam počela da se bavim sa 40 godina, moj san kao devojčice od pet šest godina je bio da ja budem modni dizajner i moja mama ima sačuvane moje sveske sa mojim prvim kreacijama, i evo ja sam taj san počela da tek sada da ostvarujem, a ostao je neizmenjen”, počinje priču Tatjana.

Prosto čovek ne treba da se odriče svih svojih snova, nastavlja priču Tatjana, želiš da crtaš, crtaj, ne moraš da završiš likovnu akademiju, to ne mora da bude perfektno, ali možeš da se izraziš na taj način, ne moraš da budeš profesionalac ni u čemu, ali sve što te zanima oprobaj se u tome.

Za sebe ne voli da kaže da je radoholik, jer bi to značilo da je čovek isuviše usmeren na karijeru i da se odriče svega, ali ona i pored tri deteta i rada u tri osnovne škole, od kojih je jedna u Bojniku i zahteva putovanje tri dana u nedelji, što automatski znači i tri puta manje vremena sa Tarom i porodicom, niže uspehe na svim poljima.

Nedavno je sa svojim učenicima iz Osnovne škole “Vasa Pelagić” predstavljala svoj projekat na Svetskoj konferenciji u Tajvanu na kojoj su pozvani najbolji projekti iz različitih škola u svetu i to je prvi put za pet godina koliko postoji ta organizacija u Srbiji da se neka škola iz naše zemlje predstavila tamo.

„To je za mene predstavljalo neki vrhunac mog profesionalog rada. Predstavljali smo projekat „Gde nestaju lepe reči“ koji smo radili u školi na građanskom vaspitanju 6 meseci, pozvali su nas na tu svetsku konfernciju , a deca su sama pripremila prezentaciju na engleskom”, objašnjava ova svestrana žena.

Svoj boravak u Tajpeju, Tanja je iskoristila kako bi u neformalnom delu koji nije bio deo organizacije posetila jednu školu, i ta poseta je na nju ostavila jak utisak.

„Stekla sam utisak da je škola centar zbivanja i da je centar život u njihovoj kulturi. Ne samo da su škole opremljene i da im je obrazovni sistem odlično prilagođen detetu, oni imaju 4 časa dnevno od 40 minuta, ali imaju niz drugih aktivnosti koje smatram da su mnogo podsticajnije za neki zdrav razvoj od našeg, a sem toga kada sam pitala ko vam pruža pomoć u stvarima koje nisu isključivo nastavničke, kao što je rad u inkluziji ili bilo koji drugi rad u obrazovanju, oni kažu naše škole vrve od volontera”, opisuje Tanja.

U njihovim školama, priča Tanja, lokalna zajednica, građani , roditelji, studenti prisustvuju časovima, kako bi pomagali i dali svoj doprinos, što je nju najviše oduševilo.

“Oni su tu da čitaju deci priče, biblioteka je uvek puna, fiskulturni teren koji je sjajan, nikad nije prazan, uvek ima neko ko deci pokazuje neke koreografije, igre , vežbe, mislim da bi to moglo i ovde da se postigne kada bi postojala svest o tome, o želji i potrebi da pomognemo i da damo doprinos, a ne da samo vidimo šta je problem, ali kažemo “nije to moj posao”, nego da želimo da budemo deo rešenja, to je pravi stav”, poručuje Tatjana.

Tamo se sve vrti oko škole koja je fokus svega, a Tanja smatra da ako je ona dobar nastavnik i njene kolege, onda je i škola dobra, a ako je škola dobra onda se u tom kraju prodaju dobri stanovi, izdaju se lokali, privreda se izmešta.

“Preko 200 volontera je bilo na konferenciji, ja sam bila zapanjena i to nisu samo studenti, već i ljudi koji imaju svoj posao , svi su hteli da učestvuju , a veliki ljudi su uspešni onoliko koliko vraćaju, ne onoliko koliko će i dalje da uzimaju , onima koji su ih do toga doveli. Ne materijano, nego podrška u smislu da se pokreću projekti koji bi tvoju zajednicu promenili, da posete školu odakle su i u kojoj su prva slova naučili, a upravo bi ta poseta uspešnih ljudi, pokazala deci da i oni to mogu”, smatra ona.

Tanja će narednih godinu dana promovisati ovaj projekat kao ambasador, da bi sledeće godine što više škola iz Srbije predstavile u Rimu na velikom skupu svoje projekte.

Pre par godina, Tanja je počela da slika, radi dekupaž, ali ipak najveći hobi joj je čitanje knjiga. Slike uglavnom poklanja , a svoj san dizajniranja i šivenja haljina ostvarila je zahvaljujući neizmernoj podršci svog supruga i najvećeg prijatelja Zorana.

„To je zapravo bila Zokijeva ideja, on me je ohrabrivao, a ja sam sve odlagala jer uvek volim da kažem diploma pre svega, znači to treba da rade sertifikovani dizajneri i da ne mogu ja da izađem na crtu nekome ko to radi profesionalno, i ja ću samo za sebe, za svoje ćerke, bratanice sestričine, ali on je onda presekao i jednog dana došao i kupio mašine i kao „je l’ hoćeš ti da radiš ovo ili nećeš“, i tako je sve krenulo““, objašnjava Tanja i kaže da su se neke od njenih kreacija otišle i u centrima mode poput Pariza, Rima i Moskve.

Ukoliko želite da vam Tanja nešto sašije možete posetite njenu Fejsbuk stranicu Damica by Tara i Helena i je zapratite na Instagramu  Damica by Tara&Helena.

Tanja i Zoran imaju različita interesovanja i puno razumevanja za to, i kažu da uvek nađu načina da pruže jedno drugom podršku koja mnogo znači, ali i da su im deca na prvom mestu.

„Ne samo podsticaj „možeš ti to“, nego kad zaribaju mašine i ja počnem da se nerviram, onda on bude inženjer koji sat vremena čačka i sad se išlifovao i zna“, priča kroz osmeh Tanja i dodaje da oni dan za danom moraju da naprave plan šta sutra, ko koga vodi u vrtić, ko koga uzima iz škole, ko ima sastanke, roditeljski.

Za decu uvek imaju vremena, i to je prvo, kao deo najlepšeg rasporeda, a onda kad ostane deo koji je slobodan, Tanja se posvećuje svojim raznovrsnim hobijima, koji bi vrlo lako mogli da prerastu u profesionalni rad, s obzirom na njen ogromni talenat, a mnogi joj čak i govore da treba da ih podigne na viši nivo, ali ona za sada to ne želi, jer sve što radi radi zato što uživa.

„Prevelika je to odgovornost da ja nekog zaposlim, a ja bih volela da taj neko ima zadovoljstvo što radi to. Meni je to preveliki zalogaj, jer ja volim da je hobi ono u čemu uživam, kad to postane posao, a svaki posao koliko god da ga volimo donosi određeni stres i obavezu, tako da ja volim da to meni ostane hobi i da ja to mogu da radim u grancima mojih mogućnosti, odnosno koliko ja imam slobodnog vremena, a pri tom ja mnogo volim i školu“, otkriva Tanja.

Svoju suprugu Zoran opisuje kao multipraktičnu, neuništivu ženu i velikog borca, a ispričao nam je i jedan od njenih skrivenih talenata.

„ Pored svega što je navela, ona i odlično kuva, mesi izvrsne kiflice, sama suče kore, i uvek joj uspe.Ona je skromna i neće da se hvali, ali ja zaista ne znam šta ona ne ume“, kaže Zoran, takođe veoma uspešan u svom poslu i jedan od najboljih edukatora u 2018. godini.

Kada smo ih pitali da li možda imaju u planu da zajedno rade na nekom projektu, otkrili su nam da imaju ideju da naprave „Kuću ključnih veština“ u saradnji sa prijateljima iz obrazovanja, a jedan od njihovih zajedničkih uspešnih projekata jeste i „Lični pratilac deteta“ u Leskovcu za mališane sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju.

„Uključili bismo decu kojima je potrebna dodatna podrška i decu koja imaju vanprosečne mogućnosti i veštine da ih spojimo. Obično deca koja znaju više nisu dovoljno senzibilsana, dok deca koja imaju poteškoće u razvoju jako vole da dele svu svoju ljubav i onda tu negde mislim da bi bili i jedni i drugi na dobitku“, najavljuje ovaj uspešan bračni par.

Tanja kaže da je tek kroz rad sa svojom ćerkom Tarom videla koliko malo postoji edukativnih materijala za decu sa smetnjama u razvoju, tačnije sa specifičnim smetnjama, jer ta deca razmišljaju na potpuno drugačiji način.

„Oni imaju skroz neki drugi način i kada sam ja upoznala taj način razmišljanja, počela sam da stvaram te asistivne materijale usmerene za razvijanje motorike i koji su vrlo jednostavni. Držala sam i radionice drugim roditeljima kako da sami naprave edukativne materijale i da to bude efikasno“, objašnjava Tanja i poručuje da i iz teških stvari možemo izvući nešto lepo jer upravo rad čini čoveka srećnim.

Svoje najveće snove Tanja je već ostvarila i otkriva da ne voli kad se snovi sasvim ostvare, već kada samo dođu na nivo ostvarenja da se tu i zadrži, jer tada je najlepše, a naše pitanje šta bi sebi poželela u Novoj godini i da li možda ima neki neostvareni san, naša sagovorinica je skormno odgovorila:

„U Novoj godini poželela bih sebi ono što oduvek želim, da radim samo u jednoj školi i da to bude stabilan posao, koliko je to moguće, pošto sad sve češće ostajemo tehnološki viškovi, ovako mi mnogo vremena oduzima upravo taj rad u više škola što znači tri puta više sednica, tri puta nedeljno putujem za Bojnik , a to je tri puta manje sa Tarom, tri puta manje sa porodicom, tu su različiti izdavači, različiti razredi, dva predmeta. Najviše bih volela da predajem srpski jezik i književnost u leskovačkoj Gimnaziji, jer ipak za to sam se školovala i u tome najviše uživam“.