Udala se za voljenog čoveka, rodila mu sina i kćerku, dobili unčiće, ali on je posle 35 godina odlučio da se razvede, a potom nastaje pakao za Snežanu Jović (64) iz Leskovca, jer je sud odlučio da ona nema ama baš ništa od zajedničke imovine u delu svekrove kuće i u lokale, gde su naknadno muž i žena zajedno ulagali. Izgubila je i ljubav i podršku najmilijih.

Njihova bračna zajednica okončana je još septembra 2009. godine kada je on otišao od kuće na nekoliko meseci, vratio se i nastavio da živi u istoj kući iznad s majkom i ocem. Iste godine sledi tužba od strane svekra za njeno iseljenje. Nižu se i druge tužbe, koje podnosi i Snežana, i konačno sud presuđuje da ona nema suvlasništvo, već samo pravo na novčanu naknadu, a ta presuda još nije okonačana.

„Rešenje o iseljenju biće pravosnažno ovih dana. Ne znam gde ću, valjda na ulici, posle ukupno 40 godina života u toj kući“, priča žena kojoj se život srušio kao kula od karata jer ni deca ne razgovaraju s njom.

A kuća u kojoj još živi u tri nivoa od po 100 kvadrata je bila vlasništvo svekra. U suturenu je živela sa mužem, iznad svekar i svekrva, koji su umrli pre nekoliko godina, a potkrovlje je pripalo unuku, zajedničkom sinu.

„U taj suturen, kao i u renoviranje parnog grejanja, u dvorište i u kozmetički salon u sklopu kuće smo muž i ja zajedno ulagali. Bili smo u braku kada je on otvorio ortačko preduzeće iza koga su ostala tri lokala. Jer, ja sam radila i sa punim radnim stažom otišla u penzuju. Kako je moguće da ja nemam ništa?“, pita se.

U razloge razvoda ne želimo da ulazimo jer je to lična odluka, ni u druge detalje, samo iznosimo priču žene u godinama koja je sve uložola u porodicu i ostala bez ičega i usamljena

Izgubila je sve sporove, pa poslednje što joj je preostalo je žalba Ustavnom sudu Srbije.

Kontaktirali smo Snežaninog supruga. Odbio je razgovor, osim što je rekao sledeće: Znate šta, tužila je i ona, sud je presudio po zakonu, a zašto je tako presudio neka se ona pita“

„Apelacioni sud u Nišu je odbacio žalbu što se tiče suvlasništva ili vlasništva uz obrazloženje da to nismo isticali u Osnovnom sudu. A kako smo mogli kada je sve završeno na jednom ročištu?“, pita se žena dok briše suze.

Država Srbija menja zakone, deklarativno štiti žene, u praksi je drugačije. Zakoni su rastegljivi do bola, obično ženskog, a usta se lako pokreću pa o ženskim i ljudskim pravima može da se priča do beskonačnosti. Ništa ne košta.

A u Evropksoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je prihvatila i država Srbija, piše:
„Ako neko lice stanuje u predmetnom stanu duži vremenski period bez ometanja, pa su usled toga uspostavljene dovoljne i trajne veze zbog kojih bi se taj stan mogao smatrati domom tog lica, a ne postoji način za sticanje drugog doma ili nastavljanje u drugom stambenom prostoru, postoje opravdani razlozi da se pravom na dom ograniči pravo svojine vlasnika predmetnog stana“.

„Sud je povredio moje ustavno i ljudsko pravo, a paralelno su me ponašanja najmilijih psihički dotukla, pa sada idem ulicama Leskovca i plačem, plačem jer mi je samo to preostalo, jer ni unuke još nisam upoznala“, priča ova Leskovčanka, koja je morala od skromne penzije godinama da plaća advokate i veštake.