Децембра, прошле године, договарао сам се са супругом где би могли овог лета да идемо на одмор. Имамо праксу, последњих десетак година, да летовање резервишемо месецима унапред, и прођемо дупло јефтиније.

Поред понуда за летовање, видели смо и оне за обиласке европских метропола. У том тренутку, зазвонио је Биљин телефон, јавила се, звао је брат из Москве. После разговора, рекла ми је да смо добили позив, можемо у руску престоницу. Нисмо се са Бојаном видели дуже време. Позива је било и раније, штавише, стално је отворен, али тада смо га по први пут озбиљно размотрили.

Далеко је Москва, пут је паклено скуп за целу породицу, а сам град важи за један од најскупљих у свету, и када на то додам моју предрасуду о Русу са флашом вотке у руци, неписменом и неуредном, и земљу учаурену у сопственој сплачини састављеној од делића славне историје, без икаквог спомена о мрачним временима, авантура ми је изгледала потпуно бесмислено.

Тај позив је, ипак, изазвао осећај туге у мени – деца ми расту, а шурак је такође добио ћеркицу, не виђамо се, нека се носе више виртуални позиви. Имаћемо где да станујемо, имаћемо шта да једемо, и тренутке које ће нам остати за читав живот. Не морам ни да гледам ту неизветрену земљу.

Да не буде превише сентиментално, сетих се и да ће на лето бити одржано светско првенство у фудбалу. Причали смо са децом, и она су прилично усхићено дала сагласност. Кренуо сам у потрагу за авионским картама. После стотинак измиксованих датума, нашао сам најповољнију опцију, са  преседањем у Бечу. Јављамо Бокију термине, и након што нам је рекао да му је свеједно када стижемо, спремни су да нас угосте одмах; купујемо карте, почињемо нашу причу.

Већ смо летели авионом, и пут нам је, иако много дужи него да смо летели директно, прошао за час. У Москву смо стигли око три ујутру. Поред шуре, дочекало нас је прво изненађење, свануло, сунце излази!!!

Разговор у колима тече као да настављамо причу из претходног дана. Смејемо се, сви смо срећни. Питали смо га када стижемо, већ смо уморни – не знајући да је наш обилазак Москве већ почео. Добили смо информацију да око, и у Москви, у току дана, аутомобиле возе само они који то баш, баш морају. Гужве су огромне, и излазак може да потраје по четири, пет сати. Ово је била идеална прилика да град прођемо колима.

Бојан ми објашњава да је Црвени трг центар, око кога почињу кружни путеви који одвајају области. Сам град има два таква прстена, док се ван њега у Подмосковљу, налази још један. Тренутно се гради четврти.

У очи ми упадају радари за брзину. Нема пуно возила, сабраћајаца на свакој ћошки. Мислим да ме у скоро двадесетогодишњем возачком стажу, нису толико пута зауставили полицајци, колико су нас, тог јутра у обиласку.  Не претерујем, за пар сати колико је трајало, заустављени смо више од десет пута.

Док ми је у почетку, тај чин био потврда мојих заблуда о репресији у Русији, у наставку, видео сам да су саобраћајци љубазни – провере возача, па исправе и пожеле срећан пут. Сетио сам се свих оних снимака са интернета о несрећама на руским друмовима. Касније сам видео да су страховито смањили број несрећа на путевима, и од најгоре земље у Европи на почетку века, у задњих пар година дишу за вратом најбезбеднијим. Сама Москва је већ на том нивоу. Не постоји шанса да млади из провода, пијани, изађу из града а да током ноћи прођу незапажено органима реда. Могу да возе брзо, али платиће, папрено. Путеви су огромни..

То је следећа импресија, иако уморан, грогиран од неиспаваности, све што пролазимо, због величине и лепоте, тера ме да устанем у ауту који се креће и салутирам. Место је толико ауторативно, да можете само да се поклоните. Већ ме кочи врат од окретања, шурак ме гледа и говори да не журим, све ћу то обићи дању, натенане. Рекао нам је да идемо још до Путиновог имања, па на спавање.

Очекивао сам да видим велелепне виле, да се види раскош најмоћнијих људи на планети, међутим, како смо излазили из урбане области, од високих лимених ограда, није могуће видети скоро ништа у двориштима. У шумовитом делу, који се по ничему није издвајао од остатка пута, ограде су почеле бивати све вишље и вишље. Одједном, Бојан нам је показао да погледамо десно, и рекао да ту живи Шојгу.  Након неколико минута, коначно, није морао ништа да нам говори. Ограда је висока десетак метара, знао сам, ту живи Цар. После краће вожње, наилазимо на полицијску кућицу, а иза ње је скретање које прати ограда са обе стране и прави кањон дугачак стотинак метара, на чијем крају се види капија. То је то, одлазим мислима без икаквог закључка?!

Гаљицино је наше одредиште, у Подмосковљу. Успут пролазимо поред футуристичког дела. Десетак стаклених кула, највиших у Европи, пресечених тунелом метроа, који вероватно иде изнад земље само да улепша ионако задивљујућу сцену. Ваљда ћемо тако живети после 3000. године.

Градилишта су на сваком кораку. Кроз цео пут до куће су нас пратили багери и дизалице. Невероватно је колико се гради, а на многим местима машине су биле у погону и у раним сатима .

Пролазимо стално поред пумпи и видим да је цена бензина и дизела око 43 рубаља за литар(1 евро је 74 руб.)! Каже Бојан да је било испод 39, поскупело задњих неколико месеци. Не расте више, не смеју да дижу, буне се људи?!

Пошто се возимо већ дуже време путем од пет трака, питам се на глас колике ли су путарине? Одговара ми Бојан да нема на већини путева. Има, каже, један са путаринама, где деру ове што неће превише да чекају када се враћају са посла, али, магистрале у виду мега-аутопута се не наплаћују и можете проћи целу земљу, уздуж и попреко, без да платите рубљу. Гаљицино је удаљено педесетак километара од центра, и не види се да пада квалитет пута. И даље је све перфектно, нема рупа, нов асфалт. Фасцинантно.

Стижемо у насеље где живи шурак; тамо су људи опчињени лименим оградама, сви их имају, улазимо у двориште, чека нас напуњен монтажни базен и двоспратна кућа. Добијамо горњи спрат само за нас, пун фрижидер током целог боравка на изволте – рај, још само да се наспавам.

Кад сам устао, сачекале су ме лоше вести, нема карата за утакмице. Наравно, нисам се обесхрабрио, колико пута сам се снашао за Звездине на лицу места. Добра вест је – шурак направио списак места која би требало да обилазимо сваки, од двадесетак дана, колико смо провели у Русији. Све се преокренуло!

Једно од најближих,  планираних места, су имања на којима је одрастао Пушкин.

У Пушкинов музеј у Москви сви иду, а у Захарево ретко који туриста наврати. Два имања или ранча, недалеко су један од другог и када на њих крочите, осетићете огромну енергију, иако на њима нећете видети ништа необично. На једном су кућа Пушкинове баке, коњушарница, бројни споменици и мост са катанцима који пресеца језерце, док су на другом неколико вила и црква са лепо уређеним вртовима.

Чаробно место где је један од највећих светских песника, Пушкин, одрастао. Место које је било тачка додира кључних догађаја у Руској историји, место где су пролазили вихори ратова, место у које су долазили: Толстој, Петар Први, Павле Први, Наполеон и Котузов, Гогољ, Годунов, Марина Цветајева…Велика инспирација, место које је осликавало сваку бору руског друштва и обликовало велики ум Пушкина.

Одлазећи одатле, у глави ми је остао Оњегин, Пушкинов лик, у потпуности ми преузео ум. Опчињен, улазим у ауто, идемо према Звенигороду, градићу у којем је Чехов радио као лекар.

У његовој близини налази се манастир, из 14. века, Саве Стражинског. Руски цар из династије Романових, Алексеј Михајилович, користио га је као резиденцију када је ишао ван града. Мошти Светог Саве, налазе се у цркви на средишту имања, док је поред извор у који Руси долазе да уђу у воду и оперу се од грехова. Извор је затворен у дрвену кућу налик на црквицу. Не дајте да вас завара измаглица која личи на пару, рекли су ми да је тамо најбоље купати се зими, због спољне температуре. Иначе је вода увек иста, тек нешто изнад нуле. Ту се налази и мало језеро са викендицом, предео који је Тарковски узео за завршну сцену свог чувеног филма „Соларис“.

Када сам полазио авионом из Београда, а и из Беча, где год се видела земља испод облака, могао сам да приметим како је скоро сваки педаљ обрађен неком пољопривредном културом. Да, и наша Србија предивно изгледа, ишарана зелено-жуто-браон пољима.

Око Москве, готово да нема земљорадње. Све је шума, шума, шума.

Бојан ми је рекао да има доста животињског света, често иде са пар другова у лов, прошле године су упуцали лоса. Показао ми је слике, лос – каква животиња! Чим смо споменули животиње, на списак је дошао Московски зоолошки врт и Москваријум, као нешто што је требало следеће прецртати. Због величине и једног и другог, појели су нам два дана. Да ли је  вредело? Видећемо.

Да би стигли до наших одредишта, требали смо доћи до метро станице. Прво смо кренули у зоолошки врт. Кола нису опција због гужве, тако да смо морали до железничке станице. Испред, паркинг и део пута су били закрчени скупоценим возилима. Ово је за оне који не воле да ризикују, једини начин да на време дођу на посао.

Возови из, и ка Москви, долазе на време, у минут, има их на двадесетак минута и саобраћају у две смене.

После поднева, од дванаест часова, све до шеснаест, нема полазака. Повратна карта се у зависности од дужине пута (30 до 100 километара) креће од 100 до 200 рубаља, док је за децу неколико пута јефтиније, готово џабе.

Током боравка често сам користио воз као превозно средство, и приметио да постоји шверцовање путника, додуше у мањој мери. Зашто сам споменуо ову скоро уобичајену појаву свуда у свету.

У већини случајева, у возовима карте прегледају кондуктерке, реткост је да то ради мушкарац. Када ухвате некога без карте, очитају му један истински „оченаш“, онако како то само жене знају, пред осталим путницима. Више пута сам био сведок, и ниједном нисам видео да се „слепи путник“ буни. Након тога, бивају избачени, и најчешће, само се врате пар вагона уназад и поново уђу, у најгорем случају сачекају други. Неће га вући као манијака, неће долазити полиција да га приводи, неће му писати казне. Пробаће са једним обичним „Срам те било“, и ту стати. Да би се човек понизио због 100 рубаља, мора да има неку муку, велику муку, и друштво у Русији ће, када већ не може на бољи начин да му помогне, да прогледа кроз прсте, да зажмури у одређеним ситуацијама.

Метро је посебна прича, овај у Москви поготово – што због цене, што због изгледа, што због људи. Када узмете њихову картицу где можете допунити кредит, један улазак доле коштаће вас тридесетак рубаља. Толико кошта карта за градски превоз у Лесковцу, а да би га обишли целог, морате ићи пар пута са линије на линију, илити, нови трошкови.

Савладате ли руте подземља, имаћете Москву на длану за један мали Сникерс.

Не могу речима да вам опишем колико ово вреди, не само обичном човеку, свакој касти. У вагонима можете срести особу чије ципеле, одело и сат, вреде више од целог воза. Дешавало се пар пута да се фудбалери Спартака и ЦСКА, заглаве у саобраћају бусом, и на противнички стадион дођу метроом на утакмицу.

Свака станица има посебне мотиве, све блиста. На неколико места је употребљено више мермера него у граду на површини.

Већина, негде жури, али је култура суживљења на високом нивоу, највишем могућем. Старијем се устаје, дамама такође, ако сте са бебом, натераће вас да седнете, врата се отварају, задржавају и све има неки свој логичан ток кога се скоро сви придржавају. На покретним степеницама се стоји десно, и ослобађа простор за оне који касне. Има и ванредних ситауција када је све претрпано, тада је битно само ући, али све у свему, непроцењиво благо, које се нон стоп дограђује и ускоро ће и грађани ван Москве моћи да буду умрежени.

Ако немате превише дана за обилазак Москве, и нисте истински љубитељ животиња, можете слободно прескочити Московски зоолошки врт.

За оне друге даћу кратак опис. Карта је 500 рубаља, а за све млађе од 18 година, улаз је бесплатан. Врт се састоји из два дела, која су спојена висећим мостом испод кога пролази градски саобраћај. Необично. У оба, у централном делу доминира језеро са великим бројем птица. Од свих, мени је најупечатљивији остао црни лабуд. Унутра постоји велики број ресторана различите врсте хране, али је, као и свуда на туристички важним местима, скупо. Животиње су лепо ухрањене, заиста пуно различитих врста, али доста њих не представљају репрезентативне примерке тј. мање су од оних у дивљини. Издвојио бих жирафу у првом делу, видео сам десетак жирафа до сада, ова је за трећину већа од свих, не само да је вишља него је и крупна, мишићава, заиста изгледа страховито када се креће. Поред ње, вредне су помена ретке животињске врсте, којих у врту има заиста пуно. Неке од њих, ни многи научници широм света, из земаља која су природна станишта истих, нису држали у рукама.

Изненадио ме је и изглед Руса.

Насупрот мом мишљењу, реткост је видети гојазно дете, а и тинејџери изгледају као да сви иду на фитнес. И руси ми кажу да се, што се тиче виталности нације, доста променила слика у последњој деценији, на боље.

Скоро свуда је забрањено пушење, и сем испред пословница где по који радник изађе да запали цигарету, тешко је наћи на другим местима сличан призор. Отрежњавајуће.

(Наставиће се)