Boban Stančić (52) iz zaplanjskog sela Sopotnica Novu godinu dočekao je daleko od svog rodnog kraja, na teretnom brodu koji plovi Indijskim okeanu, nedaleko od Maldiva. Šri Lanka, Maldivi, Sejšeli, Indija, Kenija, Sudan, Pakistan, Džibuti i Tanzanija samo su neke od dalekih egzotičnih destinacija koje je u protekle četiri godine obišao pošto radi u međunarodnoj kompaniji koja obezbeđuje velike teretne brodove.

Zbog posla kojim se bavi, veći deo godine je na džinovskim brodovima, na nekom od okeana ili mora, tako da mu je postalo sasvim uobičajno da Novu godinu dočeka na jednom kraju zemljine kugle, Uskrs na sasvim drugom, rođendane svoje ćerke ili supruge takođe hiljadama kilometara daleko od kuće.

Stančić je pre nego što ste obreo na prekoekanskim brodivima bavio različitim poslovima, ali su uvek bili zainimljivi i uzbudljivi.

Već sa petnaesto godina krenuo je da skače padobranom u u Aero-klubu Niš, a kada su mu bile 22 godine počeo je da radi kao profesionalni vojnik u 63. Padobranskoj brigadi. U vojsci je proveo 13 godina i za to vreme ostvario izuzetne sportske rezulte. Skočio je padobranom 280 puta, a četiri godine bio je prvak Vojske Srbije i Crne Gore u padobranskom višeboju.

Ostalo je upamćeno i to što je preživeo otkazivanje glavnog padobrana i to zahvaljujući tome što je bio dovoljno pribran da otvori rezervni padobran.

Dok je radio u 63. Padobranskoj brigadi trenirao je atletiku, trčao maratone i sa međunarodnog vojnog takmičenja u Mađarskoj doneo je bronzanu medalju.

Bio je odličan skijaš što je potvrio i osvojanjem prvog mesta mesto na Brezovici u skijaškom trčanju.

Blistavu vojnu karijeru zamenio je neobičnim zanatom, dekorativnim rustičnim radovima od kamena, a tim zanatom bavi se i sada kada nije na brodu.

„Kurs pomorskog obezbeđenja završio sam 2016. godina, a 2017. godine potpisao sam ugovor sa jednom grčkom firmom i otisnuo sam se u svoju prvu plovidbu. Od tada do danas aktivno se bavim tim poslom. Putovanja obično traju šest do osam meseci, a potom sam dva, tri meseca kod kuće. Uvek na put krećem iz nekog drugog mesta. Odletim avionom do neke luke i tu se ukrcam na brod“, objašnjava Stančić.

Prema njegovim rečima, posao kojim se bavi namenjen je pre svega avanturistima, a podrazumeva se da ljudi koji se njima bave moraju da budu potpuno zdravi.

„Lepa strana posla je što upoznaješ ljude sa različitih meridijana, drugih vera, običaja i kulture. Takođe ovaj posao pruža mogućnost da praktično bez dinara u džepu krenete, obiđete svet i da na putu dobro zaradite. Za ove četiri godine sam proputovao zaista celu zemaljsku kuglu. Desilo se jednom da sam se ujutru iskrcao u Šri Lanci i tamo doručkovao, leteo do Saudijske Arabije i tamo ručao, a potom sam morao da odletim u Egipat da bi se tamo ukrcao na brod i tamo sam večerao“, priseća se Stančić za JuGmediu.

Za protekle četiri godine bio u zaista velikom broju zemalja, između ostalog i u Maleziji, Indiji, Indoneziji, Pakistanu, Arapskim Emiratima, Omanu, Jemenu, Saudijskoj Arabiji, Egiptu, Sudanu, Džibutiju, Keniji, Južnoafričkoj Repulici, Sejšelima i Komorisu kod Madagaskara.

„Video sam zaista neverovatne stvari na putovanjima, pijace na kojima ljudi još razmenjuju robu jer nemaju novac, nemaju ni jedan jedini dolar, čak nisu ni čuli za novac. Mnogo je gradova koji su u jednom delu savršeno uređeni, sa trgovima i fontanama, dok u drugom delu vlada užasno siromaštvo i gde ne bi preživeli ukoliko vas mrak tamo zatekne. Zaprepastilo me je to što još ima zemalja gde se žene kupuju, njihovi budući muževi porodici plaćaju 5.000 ili 10.000 evra“, priča.

Svaka putovanje je priča za sebe, dodao Stančić, a sam rad na brodu se veoma razlikuje u zavisnosti toga da li je brod u vlasništvu neke kineske, indijske, ruske kompanije ili kompanija iz zemalja Evropske unije. Razlikuju se smene, disciplina, hrana na brodu, odnos među zaposlenima.

Njegove kolege na brodu su iz najrazličitijih zemalja na svetu, a događa se da ima i Srba, kao što je to sada slučaj.

„Plovidba je lepa dok je okean miran, ali kada probudi, a na to dodamo i noć, maglu, jak vetar, kišu i talase od 10 do 30 metara, zna da bude strava i užas, horor. To zna da traje nekoliko dana i onda nema spavanja, gubi se apetit, umor te polako pobeđuje, postaješ svestan da nemaš kud i da bog jedino može da ti pomogne. Tada počinje borba sa samim sobom koju možeš samo na pučini da doživiš. Okean je nemiran najviše u aprilu i u avgustu, tada je vreme mosuna. Izbegavaju se plovidbe, osim u hitnim slučajevima, a samo ogromni brodovi mogu da savladaju talase“.

Putovanja brodom, dodao je, obično traju šest do osam meseci, što je jako naporno. On je prošle godine na otvorenom moru bio punih sedam meseci.

This slideshow requires JavaScript.

„Putovanja od četiri do pet meseci su sasvim u redu, a posle se ulazi u krizu. Od stalnog ljuljanja broda počinje da boli glava, noge počinju da otkazuju. Kada sam se prošle godine posle sedam meseci vratio kući, bilo mi je loše još 20 dana. Imao sam osećaj da se sve oko mene ljulja, čitava soba. Prijala mi je samo štenja“, objašnjava.

Na brodu ima vremena na pretek za slobodne aktivnosti i to vreme se popunjava plivanjem, teretanom i pecanjem. Internet je dostupan zaposlenima preko celog dana, tako da mogu kad god požele da se čuju sa porodicom i prijateljima.

„Pecanje je, barem za mene, veoma zanimljivo, jer pecamo zaista neobične ribe, a uz to ni jedna riba koju ulovimo nije lakša od 10 kilograma. Ima puno otrovnih i nejestivih riba. U Crvenom moru ima najviše barakuda, one su ukusne, ali opasnije za ljude od ajkula. Kod Maldiva ima lignji, viđao ih sam i blizu dva metra dužine. Letećih riba ima svuda na okeanu. Plavih ajkula ima kod Džibutija, Jemena i duž cele obale Indije. Filipinci jedu i letece ribe i ajkule, a one se spremaju na poseban način. Plavi kitovi žive blizu Tanzanije. Imao sam priliku da ih do sada vidim tri puta, ogromni su i teško je opisati taj osećaj kad ih vidite u okeanu“, sa ushićenjem govori Stančić.

Sa putovanja na kojem se sada nalazi trebalo bi da se vrati u rodno Zaplanje tokom februara ili početkom marta. Tačan datum povratka nikada ne zna, jer, kako je kazao, za daleka putovanja vreme od 15 dana ne znači ništa. Dok bude kod kuće ponovo će kuckati kamen i ukrašavati dvorišta i kuće, a posle će ponovo na brod, jer ne namerava još da završi karijeru moreplovca.