Vera, ljubav i nadu su reči koje je Zorica Menković, diplomirani sociolog i predsednica Udruženja obolelih od raka i osoba sa stomom „Hrast“, najčešće izgovarala u svojoj karijeri, a nastavila i kada je pre godinu i po dana otišla u penziju sa Odeljenja onkologije Opšte bolnice Leskovac.

„Nisam mogla da ih ostavim same, nikada nisam mogla da se isključim iz njihovih priča, strahova i neizvesnosti. A moja je uloga da zajedno savladavamo i prebrodimo te strahove, pa ću ja ostati sa njima sve dok budem fizički i pshički mogla“,  priča ova humana žena, koju članice udruženja nazivaju – majkom, sestrom, heroinom i prijateljicom.

Rak je hronična bolest sa kojom se živi i dočeka duboka starost. I to je ono u šta Menkovićeva treba da uveri pacijentkinje koje su prošle kroz saznanje da imaju rak, kroz operacije, zračenja, hemoterapije, pružajući im, ranije po službenoj dužnosti, sada po sospstvenoj želji, psiho-socijalnu rehabilitaciju.

„Najteže je kada neka žena iz našeg udruženja iznenada umre. Sve što smo radile odjednom pada u vodu, pa krećemo od početka“

„Poenta je da se pacijentkinja ne poistoveti sa dijagnozom, da i dalje voli sebe, da shvati da je rak hronična bolest sa kojom može da se živi uz redovne kontrole, zdrave stilove života, uz zdrav rezon o životu, uz pozitivizam, uz veru, ljubav i nadu“.

Strah je najveći neprijatelj oporovaka jer se pacijenti bude i leže sa njim, što izaziva i fizičku i psihičku slabost.

„Najveća emotivna posledica jesu strahovi koji izazivaju depresiju, anksioznost, psihozu, ali i socijalne tegobe, kao na primer gubitak posla s obzirom da naše pacijente šalju u penziju umesto da im nađu advekatno radno mesto. U takovoj situaciji žena, koja se vrlo često sreće i sa odbacivanjem okoline, ne zna šta će sa sobom i prepusti se svojim strahovima“.

Zato je Zorica Menković osnivala razne sekcije i pre ovog udruženja, a predsednica je i ogranka u Leskovcu Društva za borbu protiv raka Srbije, koje postoji od 1994. godine, dok je „Hrast“ član Nacionalne asocijacije obolelih od raka (NALOR) sa sedištem u Somboru.

Pod zdravom hranom podrazumeva se, navodi naša sagovornica, mediteranska hrana, odnosno, riblje i pileće meso, voće i povrće, nemasna hrana bez aditiva i pesticida, a na suhomesnate prerađevine treba zaboraviti

„Zato mi na našim radionicama pričamo o tim strahovima, ali ja insistiram na tome da žena nađe svoj kutak, da se posveti hobijima, da uposli svoje misli, s obzirom da se čovek oseća samouvereno onoliko koliko stvara, da se druže, da šetaju, da se zdravo hrane, da se raduju sitnicama, jer život čine male stvari“.

Loše je zatvoriti se u sebe, osamiti se, a još je teže ako nema pomoći od strane članova porodice, pa se na radionicama pojavljuju i supruzi, ćerke, sinovi…

„Imamo takve pacijentkinje koje jednostavno kažu – ne ja nemam rak. Takva je bila jedna baka koja nikada nije htela da kaže da ima tu hroničnu bolest iako je prošla kroz sve medicinske tretmane, ali je redovno dolazila na kontorle i naše radionice i umrla u 80 -oj od starosti“.

Preventivni pregledi danas se u Srbiji rade redovno, ali Zorica je, može se reći, bila pionir u ovom delu Srbije kada su u pitanu preventivni pregledi dojke.

„Još krajem osamdesetih, kada su sve firme radile, organizovala sam preventivne preglede, doduše najpre po selima, a kasnije i u gradu. Posle je to postala neka vrsta obaveze, pa je cela ekipa s onkolozima na čelu dnevno na terenu pregledavala i do 80 žena. Uvek se dešvalao da se otkrije po jedan rak na dojci ili promene“, priča.

Često se dešavalo da su ona i drugi zdravstveni radnici sami plaćali benzin, a Zoricu je u tim humanim akcijama podržavao suprug, kasnije i sin i ćerka, koji su pomogli i štampanje knjige „Oko hrasta“, namenjenje obolelim ženama od raka.

„U svom domi imam i veru i ljubav i nadu, a pomoć drugima nas sve ispunjava. Otišla sam u penziju samo sa jednim od dva uslova kako bih oslobodila mesto mlađima, pa sada imam više vreman za rad u dva udruženja“, priča vedra i za svoje godine mlada žena koja je život posvetila drugim ženama.