Otvaram večeras ulazna vrata kuće s namerom da kraćom i uobičajenom šetnjom po dvorištu ispravim kičmu od dugačkog sedenja. Promaljam glavu i sudaram se sa neprijatnim mirisom vazduha. Ništa neobično. Stanem na otirač i zamenim sobne plastičnim papučama, okrenem se, podignem pogled ka svom dvorištu i – ukočim se od iznenađenja.

Umesto dvorišta ispred mene je zid od gustog dima. Šeta, podiže se i pada na tlo, pa se opet diže nekoliko metara iznad zemlje, stvarajući mi vrtoglavicu.

Prva misao je bila da se nešto u blizini zapalilo, a u mom delu grada često gori, gore gume, ali ovoga puta mi istrenirano čulo mirisa kaže da gume nisu uzrok. Uđem u dim, zapravo, pregazim i probijem dimni zid i iz dubine dvorišta tražim njegov izvor.

I nađoh ga – široki i visoki dimnjak naše kuće, specijalno zidan za parno grejanje. Neverica. Iz njega kulja beli dim, savija se niz dimnjak, klizi preko krova i velike terase i ispred stepeništa prizemlja formira zidnu masu.

Svojevremeneo sam pratila jedan semininar pod nazivom „Kako efikasno koristiti ogrevno drvo“, gde sam upamtila da drva kojima se loži peć moraju biti suva, isečena najmanje šest meseci ranije pre grejne sezone kako sirova ne bi zagađivala životnu okolinu. Znajući da u skloništu imamo osušena i presušena bukova drva, ta teorija mi večeras pade u vodu. No za teorisanje nisam imala vremena jer se dim iz mog odžaka ukrštao sa dimovima iz komšijskih, pa me kašalj natera da trčeći uđem u kuću i automatski zaključam vrata.

Pre tri nedelje beše toplo vreme u Srbiji i Leskovcu. Ložilo se uveče kod onih sa malom decom i kod baš zimogrožljivih. U jednoj takvoj večeri pozva drugarica, sat vremena po silasku iz autobusa.

„Šta je bre ovo?“, pita me i odmah dodaje: „U centru Leskovca ne može da se diše!“

U Leskovcu je bila prošle godine u ovo vreme. I tada je grdila zagađeni vazduh, ali se nije žalila na peckanja u grlu i nosu zbog čega je sada sve vreme kašljala razgovarajući sa mnom.

Došla je sa suprugom da pazari stan u svom rodnom gradu. Zbog vazduha od kojeg su teško disali, premišljali su se nedelju dana. Na moju radost, ipak su se odlučili da kapirušu jedan, ali opaske na vazduh slušala sam sve dok ne odoše za Beograd.

„Ne, nije tačno. Vazduh u Beogradu ne smrdi kao u Leskovcu“, reče mi javljajući da su stigli u svoj beogradski stan.

Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, Leskovac je najzagađeniji grad u Srbiji, a podaci su dobijeni na osnovu indikativnih merenja PM 10 čestica, koje imaju i kancerogene materije.

Ovaj neslavni epitet Leskovac je gradio polako ali sigurno. Prvi put smo počeli da govorimo o zagađenom vazduhu još u vreme kada su sve zakatančene fabrike urasle u korov. Radilo je tek par domaćih fabrika i pogona, a o dolasku stranih giganata se samo govorilo. Dakle, vreme pre najnovije industralizacije.

Pa kako je Leskovac postao najzagađeniji grad u Srbiji, tvrde, čak, i u Evropi?

Ovaj prostrani grad koga deli reka Veternica ima tri toplane koje polako prelaze na gas, ali još koriste ugalj i mazut, a najviše žalbi ima na onu u Dubočici, gde Leskovčani žive sa zatvorenim prozorima.

Najveće fabrike sa stranim kapitalom, poput “Aptiva”, “Jure” i “Falke” već su prešle na gas, Bolnica samo što nije, “Zdravlje” takođe koristi gas. Gas koriste i neke domaće firme, druge su naterane da ugrade filtere.

Toplana je postojala i pre 30, 40 godina sa skoro istim brojem korisnika i koristila isključivo ugalj. Bolnica takođe, a pride, pre 40 godina, možda i manje, u ovom gradu radilo je četrdesetak fabrika i sve su se grejale na ugalj iz sopstvenih kotlarnica.

I tada nije bilo smoga, odnosno, vazduh nije smrdeo, grlo nas nije peklo, nismo kašljali… A dame i gospoda pušili su cigarete više nego danas.

Danas je uobičajena rečenica: “Nešto me boli grlo”. Danas su udesetostručene respiratorne infekcije, dupliran broj ljudi koji boluje i umire od karcinoma pluća.

Retke nevladine organizacije koje se bave analizom vazduha i pokušavaju da koriguju postupke vlasti u delu zaštite životne sredine, kao glavni problem ističu nepostajanje automastke merne stanice. I to jeste problem. No, logično je pitanje na čemu smo posle njene ugradnje? Hoće li se njome sprečiti zagađenje? Neće, naravno.

Biće to samo alarm, potvrda da je vazduh zagađen i količina štetnih čestica po zdravlje ljudi, posle čega će, pretpostavljam, uslediti upozorenja kada, na primer, smemo da izađemo iz kuće, a kada moramo da se zatvorimo u nju. Kao upozorenje na UV zračenje.

S druge strane, lokalne vlasti nikada nisu ukazale na eventualne velike i male zagađivače vazduha. Taj odgovor čeka se predugo, a vreme, odnosno, čestice obavljaju svoj posao u našem organizmu.

No, iz kuće se mora, a vazduh u Leskovcu nije zagađen samo kada je zima, već i tokom celog leta, doduše, daleko manja, kada toplane ne rade i ne izlazi dim iz dimnjaka poput mog, na koje ne mogu da se ugrađuju filteri, bar mi tako nedavno objasni stručnjak iz Beograda.

Žaleći se prijateljici, posle večerašnjog susreta za zidom od dima, dobih “stručnu” analizu da se u moje i njeno vreme, a reč je o ženi od 45 godina, ložila pećka samo u jednoj sobi, koja je emitovala manju količnu dima, te da danas svaka druga kuća ima takozvano parno grejanje, odnosno, mini kotlarnicu, pa je i to uzrok zagađenja. Moguće, ali ne pije baš vodu.

Govoreći o zagađenju vazduha, često znamo da kažemo da živimo u takozvanoj leskovačkoj kotlini gde nema košave kao u Beogradu, ali, ipak, ima “ruže vetrova”, a jednu takvu smo imali noć ranije, no nebo je i dalje ostalo crno iznad Leskovca.

Sklona sam da se složim i sa teorijom o klimatskim promenama, ali opet mi nije jasno kako se one okomiše u tolikoj meri baš na Leskovac, preskačući Beograd i komšijski Niš, na primer?

I ja ovako mogu do zore da se pitam, ali odgovora nema i sugurna sam da se ova enigma neće lako rešiti i da ću od ove večeri prvo pogledati kroz prozor pa otvoriti ulazna vrata svog doma. Da, i kao i vi, čekaću totalnu gasifikaciju, ili, možda, vetropirke na Hisaru.

BONUS VIDEO