Jovan Valčić je bio dugogodišnji direktor za tehnička i proizvodna pitanja Televizije Beograd. Za izuzetne zasluge u domenu razvoja televizijske tehnike i produkcije odlikovan je Ordenom rada sa zlatnim vencem. Rođen je u Vlasotincu 1939. godine u porodici Živojina i Bosanke Valčić, a unuk je poznatog vlasotinačkog bankara, rentijera, proizvođača vina i rakije i učesnika oba balkanska i Prvog svetskog rata, Milana T. Valčića.

Jovanovu životnu priču podelio je za Jugmediu njegov sin Milan, koji je zadužen da po okončanom postupku restitucije, palatu, gde je Jovan rođen, pokloni na trajno korišćenje Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ u Vlasotincu.

Nemačka okupacija

Bezbrižno rano detinjstvo vrlo brzo je prekinula nemačka okupacija. Nažalost, opasnost nije dolazila samo od strane okupatora. Jovan je 6. septembra 1944. preživeo savezničko bombardovanje Leskovca, jer je dan ranije operisao slepo crevo. Za razliku od hiljada drugih Leskovčana, Jovan je imao sreće, a majka Bosanka i baba Milka su ga na rukama nosile tek operisanog od Leskovca do Vlasotinaca.

„Toliko željno čekano oslobođenje nije donelo i suštinsku slobodu, već je uvedena diktatura i strahovlada jedne partije i jednog čoveka, koji se tri decenije ranije borio na strani Austrougara, a protiv časnih srpskih domaćina kojima su pripadali i Jovanovi dedovi i sa očeve i sa majčine strane. Otac Živojin, kao rezervni oficir i učesnik Aprilskog rata jedva se spasio partizanskog streljačkog stroja i komunističke (ne)pravde, a deda Milan je osuđen kao „narodni neprijatelj“ i konfiskovana mu je sva imovina. Tada još uvek malom Jovanu naročito je teško palo izbacivanje iz velelepne kuće u centru Vlasotinca, koju su deda Milan i otac Živojin podigli 30-tih godina 20. veka i koja je i dan-danas najreprezentativniji objekat u Vlasotincu. Upravo u toj kući je rođen, kao i njegov četiri godine stariji brat Milan“, objašnjava Jovanov sin.

Dolazak diktatora

Porodica se tih tmurnih godina seli u Beograd odsedajući kod rođaka. Još u osnovnoj školi Jovan se pokazao kao odličan đak i dobar sportista. Završio je Drugu mušku kao jedan od najboljih đaka, igrao košarku u OKK Beogradu sa legendarnim Radivojem Koraćem, kasnije je pod uticajem starijeg brata Milana igrao rukomet, a zatim upisao i završio Elektrotehnički fakultet kao jedan od najboljih studenata.

Još kao student opredelio se za televizijsku tehniku i produkciju kao svoj profesionalni poziv. Studentsku praksu je odradio u prvom studiju Televizije Beograd na Sajmištu. Po završetku studija nekoliko godina je radio u laboratoriji za televiziju u institutu „Mihajlo Pupin“, a 1967. godine prelazi u Televiziju Beograd gde ostaje do penzije.

RTS

„Bio je zaljubljenik u direktne prenose i smatrao ih je suštinom televizijskog posla, jer je svaki bio poduhvat za sebe, a greške pri njihovoj realizaciji su bile praktično nedopustive. Kao šef prenosne tehnike 70-tih godina prošlog veka, sa ekipom svojih saradnika postavlja standarde za direktne prenose, posebno kada je počelo emitovanje programa Televizije Beograd u boji. Prva reportažna kola u boji na ovim prostorima su kupljena od američke firme RCA i dopremljena u Beograd davne 1971. god. Tehnički prijem reportažnih kola u SAD su obavili inženjeri Jovan Valčić i Borivoje Srećković. Zvanični početak emitovanja 2. programa Televizije Beograd u boji bio je 1. januar 1972. godine. Prvi veliki Evrovizijski prenos urađen ovim kolima je bio sa Svetskog prvenstva u ski skokovima na Planici marta 1972. god. Nešto kasnije realizovan je prenos otvaranja HE Đerdap. Iste godine slede prenosi velikih sportskih takmičenja i to Svetskog prvenstva u stonom tenisu u Sarajevu, Evropskog prvenstva u boksu u Beogradu, prvog Svetskog prvenstva u vodenim sportovima u Beogradu, Svetskog prvenstva u rukometu za žene. Najviše ocene za tehnički kvalitet prenosadobila su EP u košarci 1975. god. i SP u boksu 1978. godine“, govori Milan o očevoj profesionalnoj strasti.

Jovan Valčić je kao šef prenosne tehnike Televizije Beograd, a kasnije i kao direktor za tehnička i proizvodna pitanja pored razvoja i emitovanja programa televizije u boji, nemerljiv doprinos dao i razvoju elektronskog novinarstva ( Electronic news gathering – ENG ), procesu digitalizacije i izgradnji kapaciteta Televizije Beograd i kasnije RTS-a.

Geni su čudo

Kao deo ili vođa tima stručnjaka imao je nepogrešiv osećaj u kom smeru će se kretati televizija i televizijska tehnika i uvek se među prvima opredeljivao za najbolja tehničko – tehnološka rešenja kao što su nabavak prve ENG kamere u regionu ( a nije ih bilo mnogo ni u Evropi ) od firme Ampex, prvog uređaja za usporenu reprodukciju ( slow-motion ), izbora nemačkog PAL sistema za kodiranje boja, a kasnije i uvođenje BETA sistema japanske firme Sony. Interesantno je da je pre Televizije Beograd samo jedna televizija u Evropi koristila Sony BETA sistem, koji se kasnije godinama praktično primenjivao kao standard.

„Među direktnim prenosima koje je realizovala Televizija Beograd pod rukovodstvom Jovana Valčića, svakako su najbitniji bili prenos sahrane Josipa Broza Tita i prenos takmičenja u bobu i sankanju na Olimpijskim igrama u Sarajevu 1984. Oba prenosa su bila toliko uspešna da je Jovan posle njih dao niz intervjua u stručnim časopisima i opisivao na koji način su ostvarivani pojedini produkcioni zahtevi. Inače, Televizija Beograd prema planu i nije trebalo da radi prenos takmičenja u bobu i sankanju, ali prethodno izabrana televizija je smatrala da je taj posao isuviše zahtevan i riskantan. Sa samouverenošću pravog beogradskog mangupa, a potpuno siguran u kvalitet i sposobnost svojih inženjera, tehničara i režisera, bez mnogo ustezanja samo je rekao „Ako se vi plašite, prenos ćemo odraditi mi i to će biti najbolji prenos do sada u istoriji boba i sankanja“. Rečeno i učinjeno“, ističe Milan Valčić.

Zaostavština Jovana Valčića u Televiziji Beograd ne završava se samo u vezi sa tehnikom i direktnim prenosima. Po dolasku na čelo tada OUR-a Tehnika i produkcija zalaže se za korišćenje ćiriličnog pisma koje je skoro potpuno bilo istisnuto iz upotrebe. Vrlo brzo od svojih kolega dobija nadimak Ćirilo. Ćirilo je uspeo u naporima da Televizija Beograd kao osnovno pismo počne da koristi ćirilicu. Podržava i ohrabruje projekte i predloge svojih kolega urednika i novinara, kao na

primer Sergeja Šestakova za uvođenje do tada, za naše prostore, nepoznatog jutarnjeg programa, koji se pokazao kao pravo otkrovenje. Snima se izuzetno kvalitetan dramski, kulturni, zabavni, naučni i školski program, a sve to ne bi bilo moguće bez adekvatne podrške tehnike i produkcije.

Prenosio sahranu diktatora – paradoks

Posebnan angažman je bio otvaranje dopisništava Televizije Beograd po Srbiji, čiji je rukovodilac projekta bio upravo Jovan Valčić. Otvarana su takvom brzinom i lakoćom da su se opštine praktično takmičile koja će pre da dobije dopisništvo.

Iako je dostigao vrh profesionalnog delovanja, Jovan nikada nije zaboravio svoje korene i mesto gde se rodio. Uvek je pomagao ljudima iz Vlasotinca, a kada je bilo potrebno i samu opštinu posebno posle elementarnih nepogoda u cilju pravovremene informisanosti javnosti i dostavljanja pomoći.

„Velika sportska ljubav mu je bila Crvena zvezda, posebno fudbalski klub, a tu ljubav je nasledio od oca Živojina koji se za Crvenu zvezdu opredelio kao vid otpora aktuelnom komunističkom režimu. Naime, većinu navijača Crvene zvezde komunisti su posmatrali kao tzv. reakciju. Kolege iz reportažnih kola su primetile da kada dođe na stadion u mantilu i sa kišobranom, Crvena zvezda obavezno dobija utakmicu. Tako su ga terali, čak i kada je letnje vreme i sunčano, da dolazi u mantilu i sa kišobranom, a on je sve to zbog voljenog kluba prihvatao. Sredinom 90-tih godina prošlog veka na vodećim pozicijama u državi bili su ljudi bliski glavnom Zvezdinom rivalu tako da je i sam direktan prenos proslave 50 godina od osnivanja SD Crvena zvezda bio u pitanju. Ipak, veliki zvezdaš nije dozvolio da se to desi i prenos iz Sava centra je odrađen njegovim zalaganjem“, kaže Milan na pitanje zašto mu je otac navijač Crvene zvezde.

Vlasotince nije zaboravio

Kao verovatno najbolji poznavalac istorije Televizije Beograd 70-tih, 80-tih i 90-tih godina XX veka, često je gostovao u emisijama koje su imale za cilj očuvanje podataka o ljudima, tehnici i prenosima koji su obeležili to vreme. Kako je sam govorio odjavne špice direktnih prenosa obično nisu prikazivale imena članova ekipe koja je taj prenos realizovala. Vodio je dnevnik direktnih prenosa u periodu 1971-1977, gde je sve uredno zapisivao i te dve sveske je predao Arhivi sadašnjeg RTS-a, kao vredan dokumentarni materijal, da se prvenstveno ne zaborave imena ljudi koji su te prenose realizovali.

Svom sinu Milanu, ćerki Tatjani i sinovicama Aniti i Aleksandri, zajedno sa svojim rođenim bratom Milanom ostavio je u amanet da se po okončanom postupku restitucije kuća u kojoj je rođen pokloni na trajno korišćenje Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ u Vlasotincu.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.