Opet sam juče kupila šerpu umesto cipela.

I tiganj na akciji.

Danas čaše. I novu dasku za seckanje. Fale mi novi noževi…

A divan je paradajz na pijaci ovih dana, onaj nejednak, čudnih oblika, malčice ‘kljucnut’ gde – gde. I paprike mirišu. Kupim četiri paradajza i osam paprika. Sutra ću ponovo, volim tu vrevu i šarenilo, i dobacivanja ‘Komšinice, kako si danas?’, ‘Kad ćemo zajedno tezgu da otvorimo, pare da namlatimo i da se dobro zezamo?’ ili samo stidljivo ‘Dobar dan, izvolite?’. Ti divni ljudi koji svakog jutra oko četiri već počinju dan dok se ja ni uspavala nisam morena svojim introspekcijama nemaju kad da filozofiraju: U pet su spremni da otvore tezge pod pijačnom strehom gde je leti kao u sauni od vreline lima nad glavama i vražjih prskalica koje je smislio neko ko nema dva i po grama mozga – 40 stepeni i prskalice koje vlaže, subjektivni osećaj ‘oće infarkt – neće infarkt…

Rade do pet popodne, uslužuju razmažene nas koji, nit’ smo orali nit’ kopali, nit’ sadili, nit’ zalivali i uvek imamo primedbu. Uvek nasmejani i ljubazni ljudi nas slušaju i odgovaraju na naša izmišljanja. Ako to nije Community Management i krizni PR, ja onda ne znam šta je.

Kilogram paradajza domaćeg je 50 dinara. Za 150 dinara kupiš sve za sataraš. Prženiju. Ili bećarac. Kako gde. Imaš ručak za 150 dinara. Ako hoćeš da se isprsiš kupiš i kilo sira za 350, pa ti traje nedelju dana.

Kupujem pasulj. Setim se da imam samo jedan dobar lonac za pasulj. Dobro, imam gomilu lonaca, ali taj jedan, Metalčev, kupljen u onoj prvoj seriji kada su u modi bile Zepter šerpe, koje je prva serija našeg posuđa ‘ladno šišala za tri koplja. Kupila na potvrdu tada komplet, na pet rata, lonac, šerpu veliku, šerpu malu i onu kao za supu od 2 litra. Pre 20 godina je to bilo.

Taj jedan lonac sam ponela sa sobom kada sam otišla. U stvari nisam, pozajmila ga mami za nešto (to nešto je bilo žito za tatinu godišnjicu, samo ja glumim da se ne sećam) pa tako tu i ostao, sačekao me, a šerpe i ostalo što se kupovalo ostavila tamo gde je bio dom za koji sam kupovala. Nije mi žao, da se razumemo, ono što sam kućila nisam htela da raskućim. Kućiću i kupiću opet.

Ali sam juče eto morala da kupim šerpu. Veliku. Da može i kupus, i pasulj, i sarme. Najveću. Kao da nas ima pedeset. A nažalost nas nema. Nema nas više i sve nas manje ima. Ne razumem ni ja ovu rečenicu ali je osećam.

– Šta će ti, Tamara, tolika šerpa?  – Nemam, majko, pojma. Navikla sam.

Šerpa mora da bude dovoljno velika, eto, mora. Treba u nju da stane svašta. Cela jedna porodica koja fali i nije tu staje u tu šerpu kad skuvam pasulj za šestoro ili sarme nedeljom i pravim se, ne, nadam se, bez pokrića, da će svi doći na ručak. Nisam sposobna da kuvam za sebe ili samo malo. Jer ne želim da prihvatim činjenicu da nemam za koga, rekli bi stručniji od mene u toj psihojebatriji, šta ja znam…Znam samo da kad sam nervozna ja kuvam. Spremam. Pečem. Pravim. Iako nema ko da jede, ja, sve dok me neko ne zaustavi, vilenim po kuhinji, i kuvam, skoncentrisamo kao talibanski bombaš samoubica pre napada. Nadoknađujući godine u kojima nisam imala kome da kuvam, valjda.

I onomad, spremam se za kod Jovane, i odem na pijacu po cvet. Po krv crvenu ružu sa zlatnim prahom i zlatnom trakom obmotanom oko krv crvene mrežice. I kupim usput tri drvene varjače. Ulazim u kuću i one varjače nosim k’o Titu štafetu. Mnogo su mi bile važne. Prsti mi pobeleli koliko sam ih stiskala. Boleli me posle.

– Šta si, sine, to kupila? – Varjače majko. Tri za sto dinara. – A šta će nam kad imamo? – Nemam, majko, pojma.

Razmišljam, treba mi novi pleh. Ali ne onaj klasičan, nego veliki đuveč pleh. Onaj prskani, kao, ima ih na svakoj pijaci i nepravedno su potcenjeni jer su savršeni. Spremala za neki Božić neku plećku sa suvim kajsijama, šljivama, ruzmarinom i vinom, svidelo se Jeleni i Vladimiru. Da imam kad dođu, da spremim opet. Fali mi porodični ručak. Božić jednom mesečno makar. Da se neko opet raduje kad ga tovim…

Slika 1:

– Mama, hajde da pravimo punjeni paradajz, našla sam recept! – Hajde, dušo, pravićemo, ali ti si čif, ja sam pomoćnik.

Nadgledala sam samo, časti mi, nikada tako ukusan punjeni paradajz nisam pojela. Nažalost, nikada više i neću…

Slika 2:

– Tašo, diktiraj mi kako spremaš onaj grašak, mama pojma nema, hoću TVOJ grašak da skuvam! Diktiram i radujem se jer moja sestra, šta god o svom kuvanju mislila, a ne misli lepo, ume da kuva. Nije kuvanje Džejmi Oliver veština, kuvanje je ljubav za onog kome spremaš ručak. A ona je, kao i ja, puna mana i puna ljubavi.

Slika 3:

– Mama skloni se kad nemaš pojma, da spremim Jeji kašicu od povrća. Ne umeš da kuvaš čorbe. Pusti mene.

Jeja nema ni osam meseci ali je već podmuklica, gleda u mene dok je hranim, otvara usta, smeška se, ja srećna, ona u trenutku sve popljuje po meni. Mamutijebem, tome sestre služe? Spanaćem si me, spanaćem ću te!

Danas obožava moj spanać. Jebiga, sestre služe da se povremeno zapiške i popljuju, između ostalog.

Slika 4:

– Šta stavljaš to u podvarak?!? Pirinač??? Bljak, odakle ti ta ideja, moja majka ne sprema tako, ja to neću da jedem!

Ne, ne sprema, trebalo je odmah da ga ostavim da mu mama sprema. Umesto da čekam milion godina i shvatim da, ma koliko se trudila, moje ništa nikada neće biti dovoljno. Ni dobro, ni lepo, ni pametno… kao ‘mamino’. Ali, to je već neka druga priča…Nadam se da će uskoro naći neku koja će kuvati baš onako kako njemu treba. Iskreno. Svima će nam biti jednostavniji život.

Slika 5:

– Sine, nemoj da se mučiš i kuvaš mi, jagnje moje, može oca sam…

Ruska salata sa mlevenim krastavčićima, jer nije mogao da žvaće drugačije. I ljubav neizmerna koju nisam umela da sročim u par reči: ‘Tata, volim te.’ I pita sa mesom koju nisam spremila otkad on i Jovana ne mogu da je jedu. Ni palačinke. Majka me pita juče što makar ne uzeh tiganj za palačinke…Nisam imala srca da je pitam ko će ih i kome spremati…

Znaš kako: Mene je moj otac učio da kuvam, pre toga moj teča, koji je bio doktor ekonomije, doktor enigmatike i doktor u kuhinji. Prvi rinflajš sam naučila da jedem i pravim kod njega. Prvi rečnik Aleksićev dobila od njega. Davao mi je da mu pomažem da pravi ukrštenice za “Eureku”. Bio je kao Klerk Gejbl samo je znao da kuva i imao je puno ljubavi.

Moj otac, doktor opsene, mađioničar iluzionista, blizanac ogromnog ega i savršenog mozga, sa osetljivim srcem jedne ribe, naučio me je kako se pije i kako se jede i kako se kuva: Sa strašću i ljubavlju. Sa osmehom i uz muziku. On me je naučio da, ako nemaš u sebi ljubavi ka onome što radiš, maneš se ćorava posla. Da ne mrzim. Da samo volim jer ljubav oplemenjuje a mržnja truje.

I ja tako sad povremeno imam potrebu da mrzim, ali vraga, ne mogu, nisu me naučili kako se to radi. Pa se lomim, lomim, dok ne uzmem da napravim, na primer, tzatziki salatu. U učenje mene, klinke koja je tek krenula u prvi razred, kako se kuva srcem, mnogo je uložio ljubavi i truda. I lepo mu ide i dalje.

Jer, kad kuvam, volim ceo svet.

I svi mirisi mog detinjstva, porodičnih ručkova u toku kojih sam krala flaše i pila pivo dok su odrasli pričali glupave odrasle priče, vrate mi se i šljisnu me posred face. Jer je to ljubav. Ta porodica, kako god je gledali i koliko god pomešanih osećanja imali.

Slika 6:

– Babino šugavo, jedi, rendana šargarepa je dobra za vid – poskakivao joj je pogled k’o na zejtinu ispod one šarene marame gde su se gnezdile dve kike čvrsto upletene da ne vire, kako red nalaže.  – Ako si gladna želudac ti vari samo krv i možeš da umreš, ne smeš da budeš gladna…

Plašila me baba, sunce joj poljubim, i dalje jedem od stra’ da ne varim krv. Jer sam bila svračak koji nije jeo, nije spavao, nije radio ništa osim što je vrištao. Evo dokaza, ko ne veruje još uvek, ovo me plašio Deda Mraz:

Znaš šta: Nekad sam mislila da je samo moja porodica šizofrena. A onda sam požurila da se udam, i shvatila da su sve porodice slične, samo se bolje ili lošije maskiraju. I rešila da budem jedna od onih Stepford Wives. Da budem savršena. Nisam uspela, naravno, mada sam se grozomorno i jaaako dugo trudila da budem svima potaman.

Osim sebi.

Ceo moj jebeni život stao je u tu mučenu šerpu: Sve moje tuge skončavale su u kuhinji, sve moje radosti tamo su se slavile, svi uspesi i bezbrojne slave, slavlja, rođendani, bespovodni događaji, sve je to imalo koren u mojoj kuhinji. Ta kuhinja već odavno nije više moja, iako sam je osmislila, napunila, sazdala sa puno ljubavi.

Potom sam napravila jednu drugu. Opet moju. Jer sam shvatila da to sve nema veze sa mestom, nego sa tobom, monom, što bi moja baba rekla, sa nama samima i našim dušama, dobri moj druže. Tu gde si napravi sebi kuhinju u kojoj će se, u najvećoj šerpi, krčkati sve tvoje ljubavi, strahovi, prijateljstva, strasti, poslovi, nadanja, iščekivanja…

Stvoriš sam kuhinju za sebe i u tu, najveću šerpu, ubaciš sve neophodne sastojke za ljubav. Za smeh. Za tugu. Za život. I za smrt, jebiga.

To je ono što ćeš, na kraju svih krajeva, pokusati. Sam i u tišini. Jer, kako si zakuvao, tako ćeš i jesti.

Zato, ako ti se ne dopada ono što si skrčkao, kupi sebi novu, najveću šerpu. I sve što u nju stavljaš biraj pažljivo, da bude sveže, zdravo, da nema truleži i da ne miriše lažno. Uključi na najtišu vatru i pusti da se krčka, a ti živi. I kad god poželiš da dodaš neki začin, samo proveri kako se slaže sa onim što si već unutra strpao, da ti ne pokvari ukus. Da ne preljuti ili pobljutavi.

Jer, opet kažem, ti ćeš iz te šerpe kusati.

A i ja ću.

Tako je to… Ceo život stane u jednu jebenu šerpu.

Dobro, nekome i u čašu.

*Disclaimer: Tekst nije niti će biti sponzorisan od strane proizvođača posuđa Metalac i potpuno je istinit, sa sve hvaljenjem njihovih šerpi, jer su savršene.