Zamislite olimpijske krugove. Onda, na ona dva donja, ispod njih, dodajte još jedan. Dobićete, jednu malu, obrnutu, piramidu od krugova. Ta piramida, predstavlja mozak. Kao što se ona sastoji od krugova, on se sastoji od delova.
Onaj poslednji krug dole, docrtani, on je ekvivalent evolutivno najstarijem delu u vašim mozgovima. U tom delu, nalaze se stah, glad, seks, hrabrost, ono najosnovnije što nam treba za preživljavanje. To svi dobijemo kada se rodimo, oni krugovi iznad, oni su naš potencijal. Kultura, ono što nas odvaja od životinja. Sve što su ljudi stvarali godinama unazad, od nastanka, nalazi se tu, ipak, nije na izvolte.
Sada, zamislite da su krugovi međusobno povezani milijardama tunela. U jednom su muzika, ples, u drugom slika, logika, u trećem orjentacija, pisanje, u četvrtom pevanje, urednost, u petom mirnoća, zrelost. Svi krugovi su prepuni talenata i svuda su iscrtani tuneli kako doći do njih. Ipak, put je otvoren, samo za neke. To je ono, što dobijete od Boga. Za ostalo, morate da se borite, jer, trebaće vam više snage, nego da stvarno kopate tunel.
Otupljujemo, lagano zatvaramo mogućnosti, sve ono što su nam preci otvarali, sve što su stvarali, odbacujemo, predali smo se bez borbe, zadovoljavamo se osnovnim. Lak plen. Popale nam onaj poslednji krug dole, golotinjom, hranom, beznađem, ubace nas u stroj, i ne daju nam gore.
A vredi se boriti, verujte mi, jer, za ovo kopanje, ne treba vam motika. Ni kramp. Ne pravi žuljeve. I dok čitate ovo, već ste izbacili kubik. Možda i ne razumete, ali već idete na gore. Hoćete još? Osvrnite se oko sebe. Mora da vidite negde olovku. Uzmite je u ruku, nacrtajte Čiča Glišu. Ma ne morate čak ni to, samo držite olovku, stavite papir ispred sebe, razvucite osmeh i razmišljajte šta da nacrtate.Probajte nešto i da napišete. Opet ste izašli iz prvog kruga.
Uzmite daljinski, pustite neku radio stanicu. Neku koju nikada niste slušali, nešto što je totalno suprotno od vašeg muzičkog ukusa. Ostavite, iako vam nije prijatno, već idete po krugu gde niste nikada bili. Ustanite, probajte da ispratite ritam, iako je nov, iako je nerazuman, probajte da ga ispratite. Sada već kopate po novom krugu. Ponovite to nekoliko puta, počećete i da uživate.
Sada ćete reci, lako je. Nije uvek tako. Za neke stvari treba i više. Dok dođete do onih krugova koji su na vrhu, potrudite se da išarate one ispod, najviše što možete. Završite sa lakim stvarima, završite sa stvarima koje mogu da se nauče, za gore, treba žrtva, ali kada dođete dotle, već ćete znati da ona nije uzaludna. Već ćete znati, da delite teret. Pa i kada niko ne nosi, vi ćete sami. Taman da iscrtate krug na gore, još jedan, onaj koji ne postoji. Ja verujem u vas, pitanje je, da li i vi verujete u sebe?
Imate li drugi izbor? Imate, možete da odete sa ovog teksta i da nastavite po starom. Samo, nemojte da se žalite kako vam je život prazan. Da bi bio ispunjen, trebate doći do zlatne žice, a ona se na žalost po mnoge, nalazi gore.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Sve cudno je postalo obicno i sve je obicno podeljeno na komicni racionalizam i tragicni iracionalizam. Vetar duva, grane se njisu, vazduh leti i pomera lake stvari, nosi oh sa sobom, reci se igraju smislovima. Cudna igra, koja ne sluzi nicemu, vec je ljudska onomatopeja izmisljenog znacenja, izmisljenog zivota. Zivot cine nebrojene izmisli, trajuci u paradoksu neprestanog sukoba prisilnih razlicitosti. Sukobi su nebrojenih vrsta, cija posledica donosi privremeno resenje, bolesno napeto u pokusaju odrzivosti mirnog stanja. Iluzija mira je stakleni most, koji bi da spoji dve nemoguce obale, pravljen od stakla, predvidiv da se lako razbije. Eho pocinjenih sukoba ozvucava zivot tonovima razarajuce frekvencije, bez milosti. Ljudi stalno beze od sebe, duboko uvereni da je to moguce, tamo gde odlaze, docekuju ih isti takvi. Opsta bezanija, a pobeci se nema gde, ovde i tamo je isto mesto. Kakva grandiozna dosada bez kraja, obojena sivilom toboznje borbe suprotnosti. Ziveti u tim okolnostima, isto je kao i ne ziveti, raditi i ne raditi, govoriti, ili cutati.
Ma život je glupost. Najbolje prodju oni koji se mrtvi rode. Živahne za gušu.
Ziveti u prostoru ponizavajuceg minimuma u kome su potrebe svedene na dugogodisnji post. Ostaje cutanje u trosenju energije za odrzavanje nestasnog minimuma. .Niko ni sa kim ne razgovara, o cemu da ra razgovaraju kada nemaju nista. Celicna tisina bez pitanja, zivi tek onoliko, koliko je neophodno da srce kuca, ostala cula cuce u coskovima svesti, radujuci se besplatnim pojavama. Tu su i ovi koji zive u prostoru uzvisenog maksimuma u kome svaka zelja ima svoj praznik u bastama okruzenih visokim zidovima. I kod njih tisina izazvana sve imanjem, tisina druge vrste, ciji efekat ne donosi velike ideje, koje bi bile ocekivani ishod zlatnih uslova. Cak, nasuprot, zlatni kavez omeksava mozdanu masu, tretirajuci zivot, kao nedodirljivo licno savrsenstvo u kome bilo kakva promena nije u duhu sve imanja, kome u krajnjem smislu, nista vise nije potrebno, stanje je konacno i jednih i drugih. Sto bi tupava dijalektika rekla, bez jednih ne bi bilo drugih, bez kralja ne bi bilo naroda. Onda su ubili kralja i svako je postao kralj za sebe.
B’š me zanima koje mišljenje iima moj komša Dragutin zvani Džegejac od globalno zagrevanje? Pošto se stidi (kao nenačitan ima predrasudu da je nedovoljno i usmen i pismen), molim Jugmediu da ga osokoli da nam javno istakinje svoje misli preko kolumne, kako bi svet čuo ono što me mene jedino zanima koje misli čovek kojeg jedino ja poštujem. Će vi bidnem zahvalan. A i ću lajkujem, odnosno podržavam razvoj mojega komšije.
Od zglobno ili zlobno zagrevanje? Aj bre, svrni odma’ na pivo, ono inspiriše da se kolumna piše. L’žu da je in vino caritas 😀