Zora Crnilović je značajna primer emancipacije žena iz Vlasotinca. Prva je žena u ovoj varoši koja je postala profesorka srpskog jezika i to daleke 1925. godine. Pripadala je prvoj generaciji profesora Gimnazije u Vlasotincu (1954), a bila je i prvi vlasotinački romanopisac (1980).

Zora Crnilović (1901–1982) poticala je iz imućne vlasotinačke porodice Proke Crnilovića. Pored dve sestre, imala je i četiri brata: Hristofora, Uroša, Aleksandra i Blagoja. Brat Aleksandar poginuo je u Prvom svetskom ratu, dok su se ostala braća vratila iz ratova, odlikovana za hrabrost.

Najstariji sin, Hristofor, bio je poznati slikar i etnograf. Etnografski muzej u Beogradu adaptirao je Manakovu kuću za njegovu etnografsku zbirku, koja danas sadrži najveću kolekciju te vrste na Balkanu: 2.600 predmeta, 23.000 stranica rukopisne građe i više od 700 istorijsko-etnografskih knjiga.

Uroš je pokazao izuzetnu hrabrost i na početku Drugog svetskog rata, u aprilu 1941. godine, kada su Nemci napali Kragujevac. Kao rezervni potpukovnik, poginuo je u odbrani grada. U znak sećanja na njegovu junačku smrt, jedna ulica u Kragujevcu nosi njegovo ime.

Najmlađa u porodici, Zora, ostala je u senci svoje znamenite braće, čije su biografije značajne ne samo na nacionalnom, već i na širem nivou. Ipak, na lokalnom planu – posebno iz perspektive emancipacije žena – Zorin doprinos postaje neizostavan.

U istraživanju ličnosti Zore Crnilović pomogao je Nenad Stošić, unuk njene rođene sestre Leposave. Nenad živi i radi u Nišu kao diplomirani pravnik, ali održava porodičnu kuću u Vlasotincu. Tokom cele godine redovno dolazi u varoš na Vlasini, naročito u letnjim mesecima.

 Prva profesorka srpskog jezika iz Vlasotinca

Zora Crnilović završila je osnovnu školu u Vlasotincu, a potom pohađala Gimnaziju u Leskovcu. Međutim, školovanje je prekinula zbog izbijanja Prvog svetskog rata. U poratnom periodu nastavila je obrazovanje u Francuskoj, gde je završila Gimnaziju u Nansiju. Diplomirala je jugoslovensku i uporednu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1925. godine i verovatno je prva Vlasotinčanka sa tim zvanjem.

U romanu Dijalektika ljubavi, koji je objavila pred kraj života, Zora kroz lik Grozde progovara o školovanju ženske dece

„Kad je pošla u gimnaziju oduprevši se volji roditelja, koji nisu mogli ni da zamisle da njihova mezimica sa svojih jedanaest godina, neiskusna, naivna, po očevom mišljenju „priglupa na majku”, ode u taj tuđi svet i tamo propadne.

Ali je preovladalo mišljenje najstarijeg sina, najpametnijeg i najučenijeg, da treba da ide jer je odličan đak i voli da čita”, ovaj citat jasno osvetljava položaj devojčica početkom 20. veka na jugu Srbije.

Po odluci Ministarstva prosvete, Zorina prva služba bila je u Makedoniji – u Gimnaziji u Velesu, gde je radila kao profesorka srpskog jezika i književnosti. Uslovi života bili su veoma teški, te se razbolela od malarije. Iako se izlečila, posledice bolesti osećala je do kraja života. Tokom letnjeg raspusta 1933. godine, u listu Vardar koji je izlazio u Skoplju, objavila je članak „Sveti Jovan Biljober u Vlasotincu”.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Zora je proterana iz Velesa, kao i njen brat Hristofor iz Skoplja. Fašističke vlasti sprovodile su politiku proterivanja srpskih intelektualaca iz Makedonije. Na početku rata brat i sestra ponovo su se našli u rodnom Vlasotincu, a kasnije je Zora otišla u Beograd, gde se pridružila najvećoj skojevskoj grupi – „Petar Moler”.

„Od 1941. svesrdno se zalagala za NOB, ne strahujući za svoj život niti očekujući koristi za taj svoj rad. Bila je protivu privilegija. Po njenom mišljenju komunista može biti samo onaj čovek koji misli i na sreću drugih ljudi oko sebe, a ne samo na neku ličnu korist”, zapisano je u već pomenutom romanu „Dijalektika ljubavi”.

Odmah po završetku rata, radila je kao profesor-volonter u Bugarskoj i u Doboju (Bosna), a zatim i u Partizanskoj gimnaziji u Beogradu (danas XI beogradska gimnazija). Međutim, nakon donošenja Rezolucije Informbiroa 1948. godine, dolazi do problema i u njenom životu.

Te godine, u Partizanskoj  gimnaziji, Zora je ispričala šalu o Staljinu, što je protumačeno zlonamerno. Ispitivana je od strane UDBE u Đušinoj ulici, ali je na kraju puštena i protiv nje nije vođen nikakav postupak. Ne postoje pouzdani podaci o tome koliko je vremena provela u zatvoru. Na sreću, nije završila na Golom otoku, što je tada bio čest ishod u sličnim slučajevima.

Nakon rata, u Vlasotincu je po prvi put otvorena Viša mešovita gimnazija, ali je nedostajao stručni kadar. Tako je 1954. godine iz Beograda pozvana Zora Crnilović da predaje srpski jezik u rodnom gradu. Jedan od njenih učenika bio je Milija Petrović, kasnije čuveni hirurg sa VMA, koji se sa zahvalnošću seća Zore kao svoje omiljene profesorke.

Književni rad i penzionerski dani

Nakon nekoliko godina rada u Vlasotincu, Zora Crnilović se ponovo vraća u Beograd, gde ostaje do kraja života. Bila je okružena brojnim prijateljima, među kojima je bio i pisac Milorad Pavić, koji je svetsku slavu stekao tek nakon Zorine smrti. Objavljivala je članke i književne prikaze u raznim časopisima, a bavila se i prevodilačkim radom. Pored francuskog, odlično je govorila i češki jezik, za koji je bila i zvanični prevodilac. Između ostalog, prevela je roman „Novi život na Mrtvoj reci” češkog pisca Rostislava Kocoureka.

Prevodila je i književnost za decu, među kojom i „Doživljaje Ferde mrava“, delo koje nikada nije objavljeno na srpskom jeziku jer za njega tada nije bilo interesovanja među izdavačima. Ferda Mrav je popularni češki književni i strip junak, prema kojem je snimljena i animirana serija. Unuk Nenad pamti kako mu je nana Zora čitala ovu knjigu. Naučila je češki u vezi sa jednim češkim profesorom, s kojim nije bila u braku – to je bilo pre Nenadovog rođenja, pa o toj vezi zna vrlo malo.

„Nana Zora bi mi čitala knjigu „Doživljaji Ferde mrava“. Bila je prevodilac sa češkog i čitala mi je knjigu u originalu, simultano prevodeći na srpski. Gledao sam i ilustracije – bile su veoma lepe. Imala je želju da prevede knjigu na srpski i omogući deci Srbije da uživaju u njoj. Nudila je prevod niškoj ‘Gradini’ i ‘Prosveti’ bez honorara, ali izdavačke kuće – niške, a koliko znam i beogradske – nisu bile zainteresovane“, seća se Nenad.

Zora Crnilović objavila je samo jedan roman – Dijalektika ljubavi (1980), koji se tematski bavi ljubavnom pričom između profesorke Grozde i njenog kolege Stanka, koji je uči ruski jezik. Veruje se da je priča inspirisana Zorinom vezom sa pomenutim češkim profesorom. Radnja romana smeštena je u varoš istočne Bosne tokom školske 1947/48. godine, kada junakinja dobrovoljno dolazi iz Beograda da predaje u lokalnoj gimnaziji. Iz Zorine biografije vidimo da je upravo tada radila u Doboju. Roman je posvećen Hugu Klajnu, uglednom lekaru i šekspirologu, dok je recenzent bio Tode Čolak, poznati jugoslovenski književni kritičar.

„Ovaj roman je zanimljiv na više načina: kao ljubavna priča, kao društvena hronika burnih događaja prvih posleratnih dana, kao sukob dva karaktera i dva različita vaspitanja, kao večna proba ličnosti u okolnostima društvenih bura koje se neminovno prelamaju i u intimnom životu jedinki. Posebna zanimljivost je da je roman prvo delo autora, naspisano u poznim godinama, što je priči iz mladosti dalo osobine zrelog, proživljenog posmatranja. Priča je eliptična elegija o uzaludnosti nade u dijalektici ljubavi i kojoj se dobro i zlo beskrajno smenjuju“, zapisao je Tode Čolak.

Zora je ostavila i dragocen zapis o porodicama Crnilović i Borindolac, a koji je važan za proučavanje prošlosti Vlasotinca. U rukopisu je opisala ne samo svoju porodicu, već i druge stare građanske kuće iz 19. i prve polovine 20. veka.  Unuk Nenad smatra da tekst nije u potpunosti objektivan, jer je reč o subjektivnoj prozi, a ne o zvaničnoj istoriji. Rukopis je ostao nedovršen, pošto Zora nije stigla da ga preradi u roman o vlasotinačkom životu. Ipak, kako o tom periodu razvoja Vlasotinca postoji malo pisanih tragova, Zorin rukopis ima vrednost kao polazna tačka za svakog budućeg istraživača.

U knjizi „Neobjavljeni rukopisi vlasotinačke istorije“, koju je priredio Radivoje Prikić (2024), objavljen je i Zorin rukopis. Prikić navodi da je hronika nastajala između 1956. i 1963. godine.

Profesor dr Srđan Marković, zaposlen na Fakultetu umetnosti u Nišu, koji se bavi životom i delom Hristifora Crnilovića, pomenuo je i Zorin doprinos na jednom od predavanja u Vlasotincu.

„Više o Hristiforu sam saznao od Miodraga Nagornog, vašeg zemljaka, a posebno mi je pomogla Zora Crnilović, Hristiforova sestra, koja je napisala rukopis od stotinak strana u kojem je detaljno opisala celu porodicu. Taj spis je od velikog značaja ne samo za kulturu Vlasotinca, već i cele Srbije“, rekao je Marković.

Sasvim je sigurno da bi život i delo Hristifora Crnilovića danas bilo mnogo manje poznato da najmlađa sestra Zora nije, nakon njegove smrti 1963. godine, pomagala istraživačima njegove zaostavštine. Umrla je gotovo dvadeset godina kasnije, 1982, a do kraja života sarađivala je i sa profesorom Markovićem, kao i sa kustosima Manakove kuće u Beogradu.

Zora i njen odnos prema jeseni u Vlasotincu

Na kraju, otkrivamo i zašto je Zora Crnilović posebno volela oktobar mesec u Vlasotincu. Unuk Nenad Stošić pamti da se njegova nana Zora kao penzionerka bavila planinarenjem – isto kao i on danas. Od aprila do oktobra boravila je u svojoj vikendici u Kumboru kod Herceg Novog, dok je jesen obavezno provodila u Vlasotincu.

„Ja sam bio mali i zvao sam je nana Zora. Ona je najviše volela oktobar u Vlasotincu. Za nju je jesen bila nešto najlepše – tada bi bila završena berba grožđa i voća. Uživala je da posmatra plodove ljudskog rada. Ljudi tokom cele godine rade na poljima, a onda se njihov trud kruniše u jesen. Bili bi tada srećni i zadovoljni, a ona bi šetala varošicom i uživala gledajući to zadovoljstvo koje je ispunjavalo Vlasotinčane“, priča Nenad Stošić.

Među 15 portreta znamenitih Vlasotinčana, koje je 2023. godine naslikao mladi umetnik Aleksandar Spasić, kao jedina žena našla se Zora Crnilović. To pokazuje da se Zora ipak polako vraća u kolektivno sećanje.