Na vrhu se osećaš moćno, kao da je ceo svet tvoj. Zaboraviš na jednomesečne muke, na tela pored staze, na to da jedva dišeš i da te vetar šiba na minus 40. U tome ima nečeg mističnog, nečeg što se ne može objasniti rečima, veličanstvenog — kao i pogled sa vrha, jer ceo Nepal i Tibet vidiš kao na dlanu. Uostalom, reči mi nedostaju. To se mora doživeti.

Zoran Pavlović Paća iz sela Bričevlja, kod Predejana, odnosno Leskovca, prvi je planinar južno od Kragujevca koji se popeo na Mont Everest, najvišu planinu sveta, visoku 8.848 metara. Everest se nalazi na Himalajima, na granici Nepala i Tibeta.

Za internacionalnu ekpediciju na vrh Everesta trebalo mu je 50.000 evra. Polovinu je prikupio od prijatelja, a drugu namirio od ušteđevine, radeći ranije u Sibiru.

„To je kruna moje planinarske karijere. Iako još ne idem u ‘penziju’, ovo je san svakog planinara. Meni se želja javila pre tri, četiri godine, nakon 17 godina bavljenja planinarenjem, koje je počelo kao hobi, a pretvorilo se u poziv bez koga ne mogu. Nažalost, mnogi se s te planine — strašne, surove i zadivljujuće, nikada ne vrate, kaže Pavlović (48) za Jugmediu.

Za ekspediciju se pripremao mesecima — fizički, mentalno i finansijski. Nije, kaže, mislio samo na svoj san, već i na to da kao prvi Južnjak sa juga Srbije raširi srpsku zastavu makar na pola sata, koliko je maksimalno moguće ostati na vrhu.

„Obišao sam sve najveće kontinentalne vrhove, neke i po nekoliko puta, ali Everest je podvig za najhrabrije i psihički najspremnije. Potrebne su veštine, znanje, i mnogo novca. Ko to sve nema, bolje da ne kreće“.

Ekspediciju je započeo 9. aprila, a završio 23. maja, kada se vratio porodici, supruzi i deci, jači nego kad je krenuo.

„Na vrhu sam ostao pola sata, od toga 20 minuta bez maske. Teško se diše, ali sam izdržao jer nisam trošio snagu. Moraš da skineš masku da bi snimio fotografiju, kao dokaz nepalskim vlastima da si bio na vrhu. A prija i da posle toliko dana udahneš vazduh bez maske“.

Put do vrha je podrazumevao penjanje uz konopce preko glečera i pešačenje gde je moguće. Najteža etapa bila je aklimatizacija – kada su se sa 7.200 metara spuštali na 5.360.

„Tamo smo se odmarali sedam dana. Onda krenuli – kamp 1, kamp 2, kamp 3… Od 7.200 metara stalno smo bili pod kiseonikom. Spavalo se s maskama. Potom ponovo do 7.200, pa na 8.000. Pauza od sat vremena, pa završni uspon do 8.848 metara, na Hilari Step, zonu smrti, jer se već iznad 7.900 metara najčešće umire. Ali ja je nisam tako doživeo. Meni je to bila zona sreće, sa minimalnim kiseonikom. Sve vreme sam mislio na kuću, decu, ženu i na svoju Južnu Srbiji, čiji sam ponosni stanovnik“.

Šerpe i smrt

Na pitanje da li ga je bilo strah, odgovara odlučno: nije, ni jednog trenutka. Ipak, priznaje da je imao vrhunskog vodiča – Šerpu iz naroda Šerpa, koji se od detinjstva obučavaju za uspon na Everest.

„Video sam mrtvog čoveka s kojim sam dva dana ranije pio čaj. Prolazio sam pored leševa, ali iz pijeteta nisam želeo da fotografišem. Jedan Indijac se pri spuštanju srušio. Krenuo sam da mu pomognem, ali me je Šerpa zaustavio: „Možeš, ali se nećeš vratiti živ“ I tako nikada nisam saznao da li je preživeo“.

Nepal, zemlja siromaštva i ljubaznosti

„Ljudi su neverovatno ljubazni, govore engleski jer žive od turizma, ali to je siromašna zemlja. Narod Šerpa je poseban — profesionalci, heroji. Kažu mi da je na Everestu, pri vrhu, stradalo više od 300 ljudi. Novac ne pomaže.

Spuštanje teže od penjanja

“ Silazak je teži jer si iscrpljen. Najviše nesreća događa se tokom spuštanja. Bio sam osam puta na Kilimandžaru (Afrika), devet puta na Araratu (Turska), osam puta na Akonkagvi (Južna Amerika), trinaest puta na Elbrusu (Evropa i Rusija), dvanaest puta na Monblanu (Francuska), samostalno na Pik Lenjinu (7.200m, Kirgistan)… Ali nijedna planina nije ni približno zahtevna kao Everest.

Alpinizam i korona

U vreme pandemije najviše je putovao.

„Bio sam tri puta u Tanzaniji. Tamo niko nije nosio maske, niko se nije vakcinisao – i niko nije umirao. Kažu mi: „Korona će proći. Šta ćemo sa ebolom i sidom?“ U Peruu, s druge strane, potpuna suprotnost – maske i na ulici, u Limi 15 miliona ljudi pod duplim maskama. U Maču Piču nisam mogao da uđem bez maske, a svi su bili vakcinisani — i opet su umirali. Rekli su im da korona „pada iz vazduha“.

This slideshow requires JavaScript.

Planine — smisao i prijateljstva

Zoran beži prirodi. Najsrećniji je u selu i na vrhovima okolnih planina.

„Planine su mi donele prijateljstva širom sveta. Na planinskim vrhovima proveo sam 159.200 sati. Živim snove svakog planinara i znam da ću svuda u svetu imati krevet i večeru kod prijatelja.

Sedam kontinenata i pedeseti rođendan

Preostala su mu još tri vrha — po jedan na svakom od preostala tri kontinenta.

„Planiram da ih osvojim do pedesete. Onda ću okupiti prijatelje iz celog sveta i povesti ih na Veliki Strešeljen iznad Vlasine, gde sam bio preko 100 puta. Tamo ću im pričati o Everestu“.

Budućnost

Zoran Pavlović, otac troje dece, od kojih najstariji sin Vukašin završava Turističko-ugostiteljsku školu, planira zajedno sa njim da u Predejanu otvori alpinističku i planinarsku agenciju za domaće i strane klijente. Nesumnjivo je da će prvi Južnjak koji se popeo na krov sveta biti njen glavni savetodavac.

„Sve što ovo radim je moje zadovoljstvo, ali i radi promocije mog sela, mog Predejana, mog Leskovca i mog Jga Srbije. Nadam se da će moj sin nastaviti, ali na drugi, svoj način“, zaključuje naš sagovornik.