INTERVJU, NOVINAR I PISAC VOJKAN RISTIĆ

Kultura i mediji su u dubokoj političkoj hipnozi

Kultura i mediji su u dubokoj političkoj hipnozi
Podeli:

Novinar iz Vranja, Vojkan Ristić (51), potpisao je svoj prvi roman „Engleski izdavač“, koji je objavljen u izdavačkoj kući „Čigoja štampa“ iz Beograda, a urednik knjige je profesor sociologije kulture dr Ratko Božović, dok recenziju potpisuje književnik Zoran S. Nikolić.

Ovo je trinaesta objavljena knjiga, i prvi roman novinara lista „Danas“ koji je pre šest godina objavio knjigu kratkih priča „Bajke za sva godišnja doba“. Delo “Engleski izdavač”, kako kaže Ristić, pisao je dugo, možda četiri godine.  

Svakodnevno i to prvo drvenom olovkom u svesci, a potom jedna, druga, treća verzija u kompjuteru i tako da kraja. Pisanje je usamljenički posao i ono traži okruženje mira i pisaći sto za kojim će sedeti samo pisac sa svojim junacima. Tako je i u mom slučaju”, priča za Jugmediu. Jedan je od onih, dodaje, koji teško piše ako odmah nema naslov, pa i pre nego što je znao kako će cela priča da se odvija, postojao je samo naslov – Engleski izdavač.

Koja je bila vaša namera pisanja ove knjige i da li je ispunila vaša očekivanja?

Svako ko se bavi „mukom sa rečima“ ima nameru da se okuša i u žanru svih žanrova, a to je roman, za koga se kaže da je „princ literature“. Pokušao sam da budem stvaran i iskren, a da li sam u tome uspeo najbolji sud će dati čitaoci. Iznenađen sam prijatnom činjenicom, što je za samo nekoliko dana u mom rodnom gradu prodato dvadesetak primeraka što je za sadašnje vreme pomalo neočekivano. Na potezu su čitaoci, ja sam kao pisac u ovom slučaju „odradio“ svoj deo zadatka.

Koji cilj želite da postignete romanom i da li je taj cilj moguć?

To je jako teško pitanje. Mogu da odgovorim na dva nivoa. Jedan je onaj unutrašnji da zadovoljite poriv provere svoga umeća i ono što ste godnama promišljali, složite u jednu nimalo jednostavnu strukturu koji iziskuje pisanje romana. Onaj spoljašni cilj je vezan za odjek da ono što sam ponudio čitaocima kod njih izazove reakciju, natera na razmišljanje, proveru, isprovocira radoznalost i dovede da sa junacima povedete sopstveni dijalog o temi potrage za sopstvenim korenima koji nas bitno određuju.

Prema recenziji književnika Zorana S. Nikolića, „Poseban sloj u romanu je sudar i koegzistencija dva po prirodi prilično suprotstavljena mentaliteta, srpskog i engleskog“. Koliko smo kao pojedinci i društva daleko od solidarnosti, od otvorenosti i brizi prema drugome?

To je jako široko pitanje, ali odgovor može da bude dosta jednostavan: izmučeni višegodišnjim tragizmom našeg naciona izgubili smo meru tolerancije, empatije, lične odgovornosti. Sve ove kategorije su pre svega pojedinačne, i u kolektivnom one mogu da budu opredmećene samo udruživanjem te pozitivne energije. Mi smo u tom pogledu pogubljeni u našoj samozaljubljenosti i lošoj samouverenosti koja nam nije donosila ništa dobro, a bojim se da boljitka i neće biti. Junaci „Engleskog izdavača“ su ljudi koji uprkos svojim ličnim raspećima imaju snage da budu dobri, da ponude sebi i drugima nadu da može biti bolje. Ovaj roman je moj lični manifest nade za koju se moramo pre svega pojedinačno izboriti.

Pisac ste i novinar. Koje je za vas najjače sredstvo od toga što radite, koja publika najbolje upije poruku?

Da, već trideset godina radim kao novinar. Dnevno novinarstvo u eri društvenih mreža i interneta zahteva od novinara bržu reakciju, jasnu poruku, analizu koja mora biti jednostavna ali precizna i tačna. Meni je, a verujem i čitaocima koji me prate postalo poslednjih godina jako važno da prvo pročitam ko o nečemu piše, pa da se tek onda odredim da li ću taj tekst pročitati. To je neki standard koji održava snagu moje poruke kao novinara Danasa. U literaturi, ta poruka je višeslojna. Podjednako jaka i kada koristite ona jezička sredstva koja nisu svojstvena novinarstvu. Imate veći prostor da jednostavne stvari stavite u globalnu zamršenost i obratno. U tom kontekstu ne pravim razliku među čitaocima, uvek me raduje kada ljudi čitaju, a pritom i znaju šta čitaju i imaju svoj jasan sistem vrednovanja onoga našta su potrošili svoje vreme.

Da li većini novinara kola glavom ideja da napiše knjigu ili taj „poriv“ nema veze sa profesijom?

Možete biti sjajan novinar i loš pisac. Postoji definicija da je „novinarstvo književnost na brzu ruku“. Kada baratate alatom kakve su reči svakodnevno, onda je normalno da vremenom dobijete šansu, da se okušate i u nečemu drugom. Počeo sam sa aforizmima, publicistikom, kratkim pričama i evo me u nekom žanrovskom zaokruženju. Moja biblioteka je neka vrsta „radionice“ poput mehaničarske radnje, stomatološke ordinacije ili pekare. Čitanje kvalitetne literature je provokacija, ovladavanje zanatom pisanja, provera ispravnosti namere da nešto lično popnete na princip opšteg dobra. Ja, nažalost, sem pisanja ne umem, ali i ne želim, da radim stvari koje drugi rade bolje od mene. To je moja prednost i mana.

Pod pretpostavkom da se tako nešto može izmeriti, koliko ima istorijske istine u vašim knjigama? Šta smatrate dopustivom umetničkom slobodom kada preplićete fikciju sa činjenicama?

Roman „Engleski izdavač“ je priča o porodici moje majke. Osnova je temeljno istinita. Istorijski likovi poput Draže Mihailovića, Tita, su kontekstualno samo pojašnjenja, neka vrsta „scenografije“ kroz koju su prošli moji junaci, zato što svoju ulogu pisca ne vidim u davanju konačnih istorijskih istina. Pojedinac je taj koji sa sobom nosi krst sudbine. Moj glavni generator za ovu priču je bila sudbina mog ujaka po kome nosim ime, a koji je nestao u ratnoj katastrofi drugog zemaljskog sukoba. Tu „istragu“ vodi glavni junak – hirurg, koji živi u prinudnom egzilu u Londonu dok u bivšoj otadžbini besni građanski rat. Realnost je temelj, a funkcionalnu nadgradnju tražite u fikciji. Od te smeše je sazdan i „Engleski izdavač“.

Inspiracija za pisanje i omiljene teme. Koji je pravac vašeg delovanja na druge, šta je ono što želite da postignete?

Pojedinac je za mene u centru onoga što pišem, ili što ću tek pisati. Danas imate toliko situacija u kojima je čovek ponižen, sputan, pogubljen do iznemoglosti. Ta individua je u osnovi pokretač dobra i zla u zavisnosti od svoje socijalne, ili neke druge pozicije sa koje troši život. On je i „metak“ i „meta“, po sebi i za sebe u zavisnosti kako se opredelio delatnički u stvaranju dobrog ili života sa grehom. Pravovernih nema i to me posebno interesuje u pisačkom istraživanju. Znate onu Fojerbahovu po kojoj su „ljudi različito tumačili svet, a u suštini treba ga menjati“. To je po meni i misija literature, da li je pretenciozna ili ne, možemo da razgovaramo, ali u svakom slučaju je potencijalno utešna.

Kakvo je stanje u kulturi danas, a i u medijima? Kada je reč o budućnosti kulturnih sadržaja u elektronskim medijima, možemo li biti optimisti?

Stanje u kulturi je tačka našeg oslonca u višegodišnjem posrtanju. Zapustili smo se, kao onaj čovek koji ne pere redovno zube, ruke i noge, a onda ste neuredni i širite loš zadah oko sebe. Knjiga, pozorište, film, susreti sa piscima, kafanske debate o pročitanom ili napisanom su retke. Politika je postala sudbina površnosti koja kod ljudi kao kakvu opasnu bakteriju razvija temperaturu isključivosti i osionosti. Samo se o tome govori. Bez toga se ne može, ali dajmo određeni korektiv. I mediji su u dubokoj hipnozi površnosti, nekog jeftinog romantizma koji ne daje nadu u boljitak. Priče o kulturi se ne čitaju, osim ako nisu skandalozne i u rijaliti stilu. Novinari, pisci, glumci, filmadžije su ljudi sa margine jednog duboko podeljenog i socijalno osiromašenog društva. Tu je nada mala, ali uvek postoje kapi eliksira koji ne dozvoljava da se predamo tom obesmišljenju koje nam se nudi kao utisak o lažnoj sreći.

Šta pripremate za naredni period, koji su vaši planovi?

Kao i novinar, tako i pisac mora stalno da bude u kondiciji. Da čita, ispisuje, prepravlja. U toj „radionici“ kao što sam već rekao svakoga dana ima posla. Trenutno radim na „dva razboja“. Prvo, to je knjiga „Dosije novinar“, jedna medijska analiza onoga kroz šta sam kao žurnalista prošao i koji su efekti toga. Treba završiti za sledeću godinu i rukopis romana sa radnim naslovom „Sve boje krvi“ kojim bi trebalo da zaokružim dvoknjižje o porodičnim korenima iz Prvog svetskog rata. Radujem se toj zaposlenosti kojoj treba dodati i dnevni novinarski posao koji je primaran i od koga živim.

Vojkan Ristić je profesionalni novinar od 1991. godine. Diplomirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Radio je za više tv i radio stanica kao dopisnik sa juga Srbije, a u vreme akcije NATO bombardovanja Srbije bio je jedini novinar koji je uhapšen i zbog toga proveo trideset dana na izdržavanju kazne u Okružnom zatvoru u Vranju.

Knjiga „Engleski izdavač“ može se poručiti po ceni od 650 dinara, uz obavezan popust, kod izdavača „Čigoja štampa“ na sajtu www.chigoja.co.rs, kao i putem e-mail adrese: romanengleskiizdavac@gmail.com.

Čitaoci sa juga Srbije mogu kupiti svoj primerak romana u Biljnoj apoteci „Nikolić“ u centru Vranja, kod kolportera „Danasa“ i to po promotivnoj ceni.


Podeli:
  1. Znači „Tritiko“, jači, to je „tritikopolitkus od 3 mg, forte,
    a uveče, Mogadonopolitikan“ od 0, 2 mg.
    Kolektivna politička hipnoza
    hrrrr.pfu..hrrr.pfuuu

    Vostani Serbije, davno si zaspala!“…




    0



    0

Comments are closed.