Na svega stotinak metara od gradske buke i vreve ponosno u tišini stoji čardak, prekriven puzavicama koje mu brane da se šepuri svojom lepotom, da možda ne prođe baš kao Narcis.

Ova vila još na prvi pogled vapi da se u njoj čuje žagor i smeh dece, ali je urasla u korov, napuštena, osuđena na tek po koji pogled retkih prolaznika kroz uvučenu uličicu, nedaleko od centra grada.

I nije jedina. Leskovac broji na stotine napuštenih kuća, „lepotica“ iz onog ili novijeg vremena, koje i na par metara od Bulevara oslobođenja, centralne gradske ulice, grozničavo podsećaju na apokalipsu, urasle u korov i paučinu, kao u onom dokumentarnom filmu „Nacionalne geografije“ o tome kako bi svet izgledao dvesta godina nakon nestanka čovečanstva sa planete.

I dok cene nekretnina u gradu na Veternici vrtoglavo rastu, a mladi bračni parovi užurbano traže krov nad glavom, pored ovih lepotica prolazimo ne primećujući ih dok postaju dom glodara, pasa, mačaka i ljudi lutalica.

Decenijska kuknjava o praznim i napuštenim selima i varošicama seli se u centar Leskovca.

Od kraja 2011. godine, kada je vršen poslednji popis, do 30. juna 2015. godine, broj stanovnika u Leskovcu smanjio se za 4.915 stanovnika! U taj broj nisu evenditirani oni koji su otišli u inostranstvo, pa se može zaključiti da je brojka daleko veća.

Po poslednjem popisu u Jablaničkom okrugu na spiskovima se, naime, našlo 216.304 stanovnika, a 3,5 godina kasnije procenjeno je da se taj broj smanjio na – 207.500 stanovnika.

Nadležni u Zavodu za statistiku objašnjavaju  da su procene prilično pouzdane budući da se u obzir uzima stanje iz popisa i razlika iz prirodnog priraštaja, odnosno, broj novorođenih u umrlih, te razlika u broju doseljenih i odseljenih, ali samo kada je u pitanju migracija stanovništva u okviru Srbije.

A za to vreme, velelepne vile u centru Leskovca, iz različitih razloga, propadaju i postaju hotelski smeštaj za lutalice, poput Buljinine kuće.

„Niko ne vodi evidenciju o tim kućama i mi im ne znamo tačan broj. I prilikom popisa, one se ne registruju kao napuštene već se popisuju kao objekti za stanovanje“, priznaje šef leskovačkog Odeljenja za statistiku Dragan Krstić.

U komšiluku ovih zaboravljenih lepotica dižu se višespratnice, nove zgrade u kojima deset kvadrata stana staju skuplje nego cela kuća zaboravljenih i iščezlih duša.

One, zahvaljujući naslednicima uglavnom rasutim po svetu, čekaju na rušenje. Na tome može i da se zaradi. Obnova sjaja skupo košta.

Možda, kada i ako postanemo deo Evropske unije, poput Hrvatske, dobije sredstva preko EU fondova za obnovu napuštenih kuća. Ali i tu su nam šanse male jer taj novac uglavnom dobijaju mesta za razvoj seoskog i etno turizma.

A da pokušamo sa najavom apokalipse? Bar da privučemo turiste i nekog glumca preobučemo u Pobesnelog Maksa, pa neka zazveckaju evri…