PRISEĆANJE NA GODIŠNJICU SMRTI NAŠEG NOBELOVCA

Nišlijka svojevremeno šišala Ivu Andrića u Sokobanji

Nišlijka svojevremeno šišala Ivu Andrića u Sokobanji
Podeli:

Rođena Nišlijka, a već nekoliko decenija žiteljka Sokobanje, Slađana Antanasković (64)  i dan danas se dobro seća vremena kada je u frizerskom salonu u „Moravici“ radila kao frizerka i imala priliku da šiša našeg jedinog nobelovca Ivu Andrića, ali bude i u društvu sa njim i bude gost na ručku koji je priredio za svoje prijatelje.

Andrić je umro na današnji dan 1975. godine, a u Sokobanji, čiji je verni posetilac bio godinama, još se sa ushićenjem prepričavaju njegovi dolasci, šetnje i druženja sa meštanima.

Kada je prvi put došao da se šiša, čika Ivo, kako sam ga zvala, rekao mi je da ne brinem. Rekao je da on zna da ja nisam muški već ženski frizer, ali da idem samo po ‘fazonu’ i da neću da pogrešim. Kada sam ga ošišala i osušila kosu ispod haube jer tada nije bilo fenova obratio mi se sa ‘drago moje dete’ i kazao mi da ću biti dobar frizer„, priseća se ona i dodaje da je u to vreme imala tek nešto više od dvadeset godina.

Andrić je, kaže, bio izuzetno dobar, plemenit i „narodski“ čovek.

Sa svima je stao da popriča i sa seljakom i sa prodavcem na pijaci i sa doktorima i sa radnicima. Nikada nije prošao pored nas zaposlenih u hotelu da nas ne zapita kako smo i šta radimo„, ističeje Antanasković.

Andrić je, napominje, prilikom jednog od boravaka u „Moravici“ organizovao ručak za svoje prijatelje novinare, slikare, lekare, i na taj ručak je i nju pozvao. On je sedeo u čelo stola, a ona odmah pored njega.

Pre nego što sam otišla na ručak tetka mi je pokazala kako se koristi pribor za jelo i kako se ponaša za stolom, ali sam i pored toga imala veliku tremu i nisam se usudjivala da se bilo čime poslužim. Čika Ivo je to primetio i sam mi je sipao hranu u tanjir, a uz to je dodao da nema čega da se stidim„, priseća se Antanasković.

Andrić je izuzetno voleo kulinarske specijalitete iz sokobanjskog kraja koje je za njega pripremala isključivo kuvarica Lenka. Voleo je prvenstveno ovčije kiselo mleko, pitu od sukanih kora sa ovčijim sirom, jagnjeću sarmicu is ok od marela.

Svakoga jutra je Slobodan Krstić, koji je u to vreme radio kao konobar, motorom odlazio u selo Jezero po ovčije kiselo mleko. Žena iz tog sela pripremala ga je samo za Andrića u zemljanim posudama. Pisac nije mogao da zamisli ni jedan obrok bez kiselog mleka„, tvrdi Antanasković.

Napominje da je Andrić obožavao da šeta ispred hotela, centrom banje, Ozrenom i drugim okolnim planinama. Na terasi hotela imao je svoj sto na kome je u vazi uvek bilo poljsko cveće i nikada nije dozvolio da to budu ruže iz hotelskog ružičnjaka.

Umeo je da nam kaže da ne zna šta je to čudesno u Sokobanji, ali kada izadje na terasu sa tim fantastičnim pogledom ima osećaj kao da ga miluju vetrovi i može da diše punim plućima„, ističe Antanasković.

Znameniti pisac odsedao je uvek u apartmanu 144 na drugom spratu hotela „Moravica“, koji su Sokobanjci 2011. godine pretvorili u spomen sobu sa policama, sofama, foteljama, knjigama, priborom za jelo i drugim stvarima koje je koristio.

Od kako je 2011. godine otvoren za posetioce, apartman 144 godišnje poseti oko 50.000 turista, a vrlo rado ovde svrate i oni malobrojni radnici hotela koji su imali priliku da provedu neko vreme sa Andrićem.

 


Podeli: