REVIZOR NAŠ NASUŠNI

REVIZOR NAŠ NASUŠNI
Podeli:

(da nas uvek i svuda podseća od kog smo materijala sazdani i da vuk dlaku menja ali čovek svoju narav nikada)

 Na gore rečeno su nas ovog leta divno podsetili glumci Leskovačkog kulturnog centra, igrajući ,sad već, arhetipski komad Nikolaja Gogolja koji je označio prelaz iz jednog doba u drugo i presudno uticao na generacije potonjih pisaca, na svim meridijanima, a u Srbiji posebno na Milovana Glišića i Branislava Nušića.

Od početka premijere,  tog 7. juna, videlo se da režiser zna šta hoće i  da se mladi i talentovani leskovački glumci maksimalno trude da nam približe i rastumače  geniozne likove jedne epohe koja se u modernoj interpretaciji potupno uklapa u savremeni ambijent i posle sto pedeset godina.

Raskošni i bogati kostimi u potpunosti su odslikali karakter i temperament likova. Načelnik je u pižami okićenoj medaljama, gospođa mama u kitnjasto-senzacionalističkoj haljini, gradski funkcioneri u skladu sa svojim položajima a spahije u crno-beloj kombinaciji suprotnog rasporeda. Svedena i jednostavna scenografija daje sasvim dovoljan okvir za erupciju emocija i metež koji sledi ali reditelj koristi i celu salu kao prostor kojim glumci defiluju.

Odmah da smo načisto: očigledno je da ubedljivost i efektnost ove izvedbe počiva na samouverenom i znalačkom potezu režisera koji je vešto ukomponovao sve ove elemente, on je dirigent koji se ne vidi u tami ali ipak onaj koji sve vreme diktira tempo i održava visok nivo koncentracije i posvećenosti ansambla.

Scene se filmski ili stripovski brzo smenjuju, kadrovima sve vreme dominira, čak alanfordovska mimikrija i konceptualnost. U tu svrhu je i šminka karikaturalno podređena izrazima i mimici koju izražavaju glumci. Dakle sve je predimenzionirano, upravo zato što povezuje dva potpuno različita doba ali se izdiže iznad vremenskih i prostornih granica i postaje ono što je univerzalno i svevremenski.

Advokat, istoričar, dizajnerka, lekar, filozof, fotograf i gimnazijalac u koži revizora

Nenad Stamenković se sjajno snašao kao gradonačelnik, vešto balansirajući između podaništva i siledžijstva, čas uskačući u jednu, čas u drugu kožu, u zavisnosti da li je lovac ili žrtva, gospodar ili podanik. On nam dokazuje kako postepeno ali sigurno pohlepa za vlašću uništava razum, to iziskuje veliki trud i energiju ali je na kraju vredelo.

Njegova supruga koju igra Bojana Stefanović, odlično je struktuirala svoj nastup od izgleda do tog nadobudno-koketnog i sujetnog ponašanja koje mi znamo po Živki, gospođi ministarki. Ona je veran partner svom proždrljivom saputniku, kontinuitet njegove deformacije u ženskoj verziji. I Bojana se na sceni kreće i ponaša kao iskusni doajen nesebično izgarajući na daskama.

Njihovu kći, vrcavo i razmaženo derište, devojčurka koji verno preslikava moralni i intelektualni pad svojih roditelja, lucidno je i krajnje ljupko odigrala Milica Ivković. Milicu i Đorđa Ristića, verovatno najmlađe članove ovog ansambla, čeka sjajna i dugovečna glumačka karijera jer je početak tako obećavajuće intrigantan. Oboje imaju neku harizmu koja je uvek iznad ili ispred njih, bilo da je to čar osmeha ili snažna artukulacija glasa ili dostojanstven stas.

Uslovno rečeno, ulogu glavnog junaka, prototipa svih hulja, hedonistički prostačkih protuva, tumači Miloš Antić. I Miloš je kao prethodnici mlad za ovaj težak zadatak ali ipak fantastično dočarava ovog neurotičnog histerika i hvalisavca koji bezobzirno pozajmljuje novac, udvara se i majci i ćerki istovremeno, i na kraju odlazi bez ikakve griže savesti ili kajanja. Već pomenuti, blizanačko prikazan par, Dopčinski-Bopčinski razigrano i nadahnuto su odglumili Nikola Stanković i Miroslav Mijatović.

Utisak je da, kao što se njih dvojica savršeno poklapaju u antagonizmu i disharmoniji, tako je, u stvari, cela ova ekipa specifičnih pojedinaca nastupila kao jedan, gotovo kao da je u pitanju monolog, kao da nije u pitanju jedan od najzahtevnijih i najkompleksnijih tekstova u istoriji teatra.

To jeste zasluga trenera ali je u pitanju i njihova darovitost, entuzijazam i polet. To njihovo zajedništvo i elan su možda najveći dobitak ove predstave i zalog za buduće izazove i još veće uspehe. Ovom sedmojunskom su veliki doprinos dali i Žarko Mitić, korumpirani i dominantni predstavnik sudske vlasti kao i Marko Žunić, upravnik bolnice u kojoj su bolesnici zadnja rupa na svirali.

At last but not the least, kako bi rekli Englezi, spomenućemo najkomičnijeg glumca koji nosi na svojim mladim plećima čak dve zapažene i zahtevne uloge. I stalno ukomiranog direktora pošte i slugu Osipa prikazao je Nemanja Stanković, neobično podsećajući  i aludirajući na gegove čuvenog Jove Radovanovića. Ta predimenzionirana karikaturalnost i groteska njegovom će pojavom biti i zapečaćena. Ako su šminka, muzika, kostimi najavili ovakvu opredeljenost reditelja onda je Nemanja prosto izneo ovaj diskurs do krajnjih granica.

I na kraju treba pohvaliti besprekornu ogranizaciju premijere, od biltena, specijalno prilagođenog fanzina koji je svakog gosta čekao na sedištu do domaćinske atmosfere na izlasku iz zgrade. I još jedanput treba izdvojiti režisersko umeće i kvalitet Darka Zloporubovića čija nas je intuicija i obdarenost još jednom okupila oko večito aktuelnog Revizora bez koga ne bi bilo ni Bulgakova, ni Dostojevskog a ni Branislava Nušića.


Podeli:
  1. BRAVO LKC, BRAVO mladi glumci u predstavi, BRAVO Darko Zloporubovic. Samo tako, bez velike pompe, delima cinite veliku stvar za nas grad.




    13



    0
  2. Nije srpski cutati 10. juna 2018., 2:45 pm

    Danijele, nema potrebe za toliko copi-paste, tudjih misli! Svojim recima, pa sta bude. Vidi se da si dobar covek i da hoces da pohvalis glumce. Nisi ko nadzak baba, profesor. On se nagledao pozorista pa samo kritikuje. Ti SVOJIM RECIMA , tako je mnogo bolje.Poslusaj me.




    4



    8
  3. Одлична представа, на моменте је то деловало да је у неким сегментима пребрзо, или да мало касне, ипак као целина две препуне сале су релевантно мерило!?




    2



    2

Comments are closed.