Сунце ми исијава са запада, месецом ми зора свиће. Ја се окрећем у нестабилном сивилу тражећи мој цвет за боју а тај ред багремова одавно ми је уништен. Заорана бразда, већ годинама не мрда, спечена од сунца.

Нико ништа посејао није.

Само се коров неки пробија. Земљу змије обилазе. Тамо, где се последњи дечији смех, чуо пре много дана, пре много лета, тамо су једини житељи људи на црно-белим сликама. То није село где је рат однео и последњи вапај мајке за сином.

То је област у земљи у којој је једини успех отићи из ње.

Наследник малог дела земље, где се дрвеће чује како расте, је дипломирани инжењер електротехнике, који ради на грађевини у Аустрији и дели једнособан стан, са три детета и супругом. Он, на шест месеци, обилази кућу свог оца, деде, прадеде и стају одакле је извукао своја два коња и продао их, не би ли обезбедио себи за почетак, бар месец дана, каквог-таквог живота у Аустрији.

Једино имање о коме брину његови корени су небеске њиве.

Његова три детета не познају српски језик. Можда знају да се представе. Матерњи им је немачки.

Неки приватник, хтео је да инвестира у пропланке. Посекао је багрем и за собом оставио темељ, који има већ доста лета како бива простор за пресвлачење змијске коже.

На вестима, наравно, све се приватизује, страни инвеститори, улагања.

Па зар да ми ваздух отаџбине купују странци?

Зар да ми о цвату државе говори неко чији деда није тукао Аустроугаре? Зар да ми овај камен на ком ми је бака венчић плела помери арапин, који никад неће завршити своју хотелску замисао?

Зар да ми багрем поломи неко ко никад није осетио његов мирис, стао у његов хлад. Неко ко никад није љубио под њиме?

Зар да ми моје отерају у туђину а туђе доведу да се мог ваздуха надишу. Сломили сте систем, ломите ми здравство, ломите ми школство, ломите ми снове и жеље, али….

„Не ломите ми багрење, без њих ће ме ветрови одувати“.