SAN NAJBOGATIJEG SRBINA

SAN NAJBOGATIJEG SRBINA
Podeli:

TAJ treći juli bio je najtopliji dan 1952. godine. Julsko sunce izmamilo je napolje klonulog starca. Osećao je studen duboko u kostima, a ni sam nije znao da li zbog starosti ili što još ne može da se zagreje nakon sedam godina tamnovanja.

Koračao je Kalemegdanom u pravcu reke. Pomišljao je da ode do Zoološkog vrta, ali se plašio da mu srce neće izdržati kada vidi šta je ostalo od njegovog poklona Beograđanima. Čuo je da su rat preživeli konj Buca i aligator Muja. I oni se baš nekako uklapaju u nove vlastodržce uskog pogleda i predatorskog apetita. Ipak, nakon svega jedino veruje da ga životinje neće zaboraviti.
Pokušavao je da potisne sinoćnu neprijatnost. Supruga Olga je verenički prsten založila da ne bi gladovali. Nema prava da joj išta prebacuje, jer ona ih održava u životu. Olga ima snage da ne čuje zlurada dobacivanja dok se gura sa seljacima na pijaci. Unuka čuvenog Dunđerskog služi one koji su nekada služili nju, šije i daje privatne časove francuskog, engleskog i nemačkog jezika. Niko kao ona ne ume da od velikog poraza pravi sitne pobede. Preživljavanje je prosto pretočila u umetnost življenja. Ona se nikad ne pita da li je bolje umreti nego ovako živeti. A lepo mu je govorila da napuste zemlju sa knezom Pavlom, i onako su sa Englezima decenijama sarađivali.
Našao je slobodnu klupu i gledao u reku koja sve lagano odnosi, a donosi uspomene. Nekad je pored rodne Vlasine maštao o velikim evropskim rekama. Ne zna dete da uz velike reke idu veliki problemi. Sada bi dao Dunav za Vlasinu. Kako li sada izgledaju one topole? Da li je to novo Vlasinsko jezero prepolovilo Vlasinu? Uče li današnja deca da jašu pored reke?
– Gospodine Iliću, da li ste to vi? – uplaši ga pitanje nekog prolaznika.
– Koji Ilić? Ne! Grešite! Ne poznajem nikakvog Ilića! Učinilo ti se, sinko.
– Znam dobro ko ste. Znam da vam je sve oduzeto i šta ste propatili. Ali, nemate razloga za strah. Moja porodica je vaš večiti dužnik.
Vladu Ilića preneraziše ove reči. Zar neko pamti dobročinstvo? Zar posle ovolikog bratoubistva i krvoprolića neko pamti dobra dela?
– Gospodine Iliću, moj pokojni otac Jovčić radio je u fabrici štofa na Karaburmi. Poginuo je prilikom poslednjeg bombardovanja. Vi ste jednom bili kod nas u kući. Tada ste mi poklonili čokoladu, prvu u mom životu. Čak ste rekli mom ocu da biste dali sve vaše bogatstvo da imate barem jedno dete. Nisam verovao da najveći industrijalac može zavideti na bilo čemu običnim smrtnicima. Radovao sam se Novoj godini i Božiću, jer sam čekao šta će pokloniti gospodin Ilić deci svojih radnika.
Mladić se prisećao nekih detalja koje je starac putpuno potisnuo. Samo se setio kako mu je majstor Jovčić bio jedan od najboljih radnika. Vladu je najviše obradovala vest da nekada njegov pastuv Jadran II i sada pobeđuje na trkama. A kada je mladić počeo priču o bivšim Ilićevim radnicima i na kojim se vladajućim pozicijama danas nalaze, Ilić mu se požalio na umor uz molbu da ga ostavi nasamo.

– Reći ću vam nešto u poverenju – tiho mu saopšti mladić. – Nepravedno je da vi koji ste oblačili ceo Balkan sada nemate šta čestito da obučete. Nije da vas tešim, ali vidite li da se vaš san ostvaruje? Uoči rata vi ste započeli ono što danas prerasta u Novi Beograd. Kada sve ovo postane nebitno, istina će isplivati.

Sunce se polako pomeralo ka zapadu. Vlada Ilić sedeći na klupi nehotice tone u san. Sneva kako razdragani konji jure pored Vlasine. Brat Sotir ga uči da jaše omicu Lagunu. Sa strane stoje ostala braća i sestre. Zabrinuta majka Dina ih posmatra, dok se strogi otac Kosta Mumdžija zadovoljno osmehuje. To je bio poslednji san nekad prvog čoveka Beograda, najbogatijeg Srbina i prijatelja porodice Karađorđević. Ostaće zabeleženo da je od naroda nazvan radnička majka, u ime naroda osuđen zbog saradnje sa okupatorom.


Podeli:
Označen sa
  1. Bravo ,Sale!Neke ljude i ne treba zaboraviti jer su svojim delom zadužili sve nas.Ti si još jednom pokazao da si sjajan poznavalac lokalne istorije i njenih ljudi koji su biseri, ne samo na lokalu,već i šire.Tvoj spisateljski talenat još jednom je došao do izražaja,zbog ćega smo neizmerno ponosni na tebe.Jedva čekam sledeći tekst o novoj ličnosti ili događaju sa juga Srbije.

    • Ja ne znam s kojom slobodom on danas angazuje ljude koji su bili pod istragom? Ma cime su ga zaduzili, sta su mu dali da ih opet angazuje, kao da nema drugih postenih strucnjaka? Eno ga i Gojko! Briga nekog sta je rekao sud, kad je javnost osudila coveka kao problematicnog. Kad su oko Gojka svi saradnici lezali zatvor, a on im bio sef.

  2. Svaka cast,proslost ne treba nikada zaboravit,kao i velike dobtrocinitelje

  3. Ko preživi neka priča 17.07.2016., 10:25

    Za 80 ili 100 godina može se očekivati romansirana lagarija o privrednom usponu Leskovca od 2010 – 2020 g. koji se desio zahvaljujući pre svega visoko razvijenom ekonomsko- vizionarskom duhu tadašnjeg gradonačelnika i njegovog tima. Da li će tada biti nekog da im kaže da lažu?

  4. Platićete jednog dana 17.07.2016., 13:22

    Obrenovići i Karađorđevići su plivali u zlatu,njihovi tajkuni takođe.Važili su za najbogatije ljude u Evropi.Tada je na stotine dece je umiralo po pogonima ovakvih fabrika. Hiljade odraslih se razboljevalo od iscrpljenosti ili boleštija te skončalo život sa trideset i nešto godina. Neki, nažalost i mnogo mlađi. Centralni gradski trg se danas može sagraditi od čistog zlata, potrošiće se miloni evra na lapidarijum, ali sve je džaba, kad OPET živimo u „Zlatnom“ dobu Leskovca.

Comments are closed.