Škola za primer: Ne postoji vršnjačko nasilje jer delujemo preventivno

Škola za primer: Ne postoji vršnjačko nasilje jer delujemo preventivno
Podeli:

Osnovna škola “Sijarinska banja” u istoimenom mestu na teritoriji opštine Medveđa, pravi je primer multietničke sredine, jer se u njoj školski drugovi biraju po zajedničkim sklonostima, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, zahvaljujući direktoru, nastavnicima, ali i rodteljima.

Osnovana pre skoro 120 godina, ovu školu je nekada pohađalo i po 600 učenika, danas, sa isturenim odeljenjima, škola ukupno ima 66 đaka, albanske, romske i srpske nacionalnosti.

Osim nacionalnosti, sve ostalo im je zajedničko, dele zbornicu, učionice, klupe, krede, table, dvorište, igralište, pa čak i  sve one male đačke muke.

Direktor škole Siniša Stanković kaže da je mali broj dece nedostatak, ali i velika prednost, jer svako dete poznaju kao svoje, znaju iz kakve porodice dolaze, poznaju im karakter, prate njihovo ponašanje, i u svakom trenutku mogu da primete da li je neko dete sklono bilo kakvoj vrsti nasilja ili konflikta.

“Najpre se obavi razgovor sa pedagogom, sledeći korak je opomena, odnosno pretnja da ćemo ih prebaciti u drugu školu, a oni to ne vole, jer ne žele da odu odavde. Albanci tada daju besu, koja za njih predstavlja čvrsto obećanje koje ne smeju prekršiti, a takođe, i Srbi daju svoju časnu reč”, priča kroz osmeh direktor Stanković.

Iz donacija Američke ambasade, svake godine odlaze i na multietnički kamp, gde direktor i nastavnici sa decom provode 24 sata, što im pruža mogućnost da svako dete još bolje upoznaju.

“Mnogi od njih žive po selima i upravo se na tom kampu prvi put susreću sa kupatilima. Nastavnice ih tada uče higijeni, razgovaraju sa njima o privatnim stvarima, edukuju ih, bavimo se i sportom i oni nemaju vremena da razmišljaju o svađi”, objašnjava Stanković.

Kao i svuda u svetu, i ovde su deca aktivna na Instagramu i Fesjbuku, gde su im dostupne mnoge stvari, koje koliko im pomažu, mogu biti i glavni neprijatelji njihovog detinjstva, jer je sajber nasilje postalo naša svakodnevnica, što kroz vršnjačko nasilje, što kroz predatore koji samo vrebaju svoj lak plen.

Jedna od nastavnica ove škole zadužena je za rešavanje ovog potencijalnog problema, kroz praćenje njihovih objava i fotografija na društvenim mrežama, i ukoliko smatra da je nešto od toga nepristojno i nije prikladno za njihov uzrast, direktor ili pedagog porazgovaraju sa njima i tako na suptilan način uspostave kontrolu nad njihovim vannastavnim aktivnostima.

Da deca ne prave nacionalnu, versku ili religijsku razliku, najbolje govori činjenica da se u ovoj školi  prva zaljubljivanja dogode upravo između dečaka i devojčica albanske i srpske nacionalnosti.

“Najmanje vremena provodim u kancelariji, dovoljno je samo da izađem na hodnik  i pratim ih šta rade, sve primetim. Tako se jedan fizički najjači dečak među njima, zaljubio u drugaricu srpske nacionalnosti, i kada bi hteo da se tuče ne sme, jer mu samo kroz šalu pripretim da ću ga odati. Trudim se da imam drugarski odnos sa svima njima, politika u našoj školi ne postoji, ko vodi politiku odmah izlazi iz škole”, ističe Stanković.

Nastavnica srpskog jezika Suzana Savić iz Lebana, koja već pet godina predaje i albanskoj i srpskoj deci, kaže da do sada nije primetila  nijedan konflikt među njima, a da bi se poverovalo u to, potrebno je da se dođe, vidi i oseti ta harmonija koja vlada, kako među đacima, tako i među kolegama.

„Predajem i u isturenom odeljenju u Ravnoj banji, i tamo se pogotovu, svi oni druže kao porodica. Malo je vremena da kažemo koliko je to specifično, i kako ljudi koji nisu iz ove sredine ne bi razumeli taj odnos srpske i albanske dece, a to se prenosi i na kolege. Ovde drugarstvo vlada, ne postoji nikakva podela ni kada je u pitanju ekonomski status”, objašnjava nam nastavnica Savić.

Kada to priča nekome ko je sa strane, kaže da oni to jednostavno drugačije gledaju, ali da ni ona sama ne bi možda poverovala da nije došla baš u ovu školu, u kojoj vršnjačko nasilja ne postoji i dodaje da je ta činjenica još interesantnija, jer upravo bi se to ovde najviše očekivalo,  s obzirom da je u pitanju multietnička sredina.

“U ovim specifičnim školama snalazi se čovek i funkcioniše kako mora, i dobro nam ide, ali to kada pričam negde drugačije gledaju, jednostavno moraš da dođeš i osetiš. Radim i sa albanskom decom i nisam primetila ni u jednom momentu da oni mene ignorišu, da neće da sarađuju, iako je srpski jezik u pitanju, to je jedno izuzetno poštovanje. Zaljubljuju se, druže, i ne gledaju tu razliku, jer to su ipak samo deca”, priča nam nastavnica Suzana.

Ovde se čak i školska slava proslavlja zajedno, kako bi se ukazalo poštovanje svim učenicima i kolegama, a stereotipi, predrasude i diskrimacija u ovoj školi nemaju mesta.

Nedavno su svi zajedno skupili novac i napravili jedan koš u Ravnoj banji, gde će svakog dana školski drugovi Srbi, Albanci i Romi igrati za isti tim, za drugarstvo.


Podeli: