ТОЛЕРАНЦИЈА УМЕСТО УВРЕДА

ТОЛЕРАНЦИЈА УМЕСТО УВРЕДА
Podeli:

Расправа која се ових дана води на лесковачким порталима, али и у лесковачкој чаршији, између представника ДС и СНС, и о којој данима читам на страницама Југмедије, прети да помути славу трагокомичног париског вашара, водвиља и фарсе: где је Вучић седео и зашто? на прослави 100 година од потписивања мира, и завршетка Великог рата.

Препуцавања између лесковачке власти и лесковачких демократа – ако такво нешто још постоји – око тога: Када је Лесковчанима било горе и под чијом влашћу? поприма расправу достојну питања: Да ли постоји живот после смрти!? Имајући у обзир Библијску поуку: „Много је позваних, а мало одабраних“(Матеј 22), нимало не чуди да је застрашујући број Лесковчана „који у неком другом траже узроке свог незадовољства, и који увек неком другом гневно пребацују што није урадио оно што су они требали да ураде.“

Пошто ме странке на власти интересују као лањски снег, а о садашњој лесковачкој опозицији немам мишљење, јер је не видим, ово је само мој „унутрашњи дијалог“ без најмање жеље да будем очи, уши и уста народа лесковачког, а још мање „савест грађана Лесковца.“ Боже ме, сачувај.

Међутим, да ми не замерите, како сам опширан и досадан за читање, јер ми дуго треба да дођем до поенте, одмах прелазим на тему, па ко хоће нека настави да чита.

Имам довољно година, па могу да кажем: Ову сам причу још одавно чуо, и запамтио, а сада је преносим вама. Постала је поново популарна, овијех дана, па рекох: Што је ја не пренесем читаоцима Југмедије, и тиме допринесем бољем разумевању настале расправе, достојне античких трагедија.(Ко је луд, нек поверује.) Знам да џаба кречим, али …Прича тече тако што нас враћа на крај  XV века, тачније у 1492. годину.

Те, 1492.године, напокон су хришћански краљеви освојили Гранадски емират, а њиховог султана Боабдила, иначе последњег маварског владара из династије Насрида у Шпанији, отерали у егзил. Напуштајући свој двор у Алхамбри султан Боабдил, заједно са својом мајком, кренуо је у прогонство. На путу, судбина је довела султана на брдашце које се данас зове „Уздах моор“, са кога је последњи пут угледао Алхамбру и предивну зелену долину око ње. Тада је султан Боабдил, дубоко уздахнуо и горко заплакао. Гледајући га како плаче, његова мајка султанија Ајша, која је била директни потомак Мухамеда, и коју су, због њеног достојанственог држања, звали Ајша Поштована, изговара реченицу која је и дан-данас синоним, у целом свету, презира према самосажаљењу, оплакивању самог себе и своје горке судбине. Рекла је,  хладно, отмено и достојанствено: „Зашто сада плачеш као жена, за нечим што ниси умео да браниш, као мушкарац.” Што преведено са књижевног шпанског на колоквијални лесковачки језик, значи: „Немојте господо, лесковачке демократе, да сте плачипичке, и да цмиздрите за нечим што нисте умеле да браните, јер сте неопеване пизде.“

Ваљда вам је сада лесковачки тутумраци, демократског опредељења, мало јасније? Изгубили сте изборе, провинцијални џибери! Па ућутите, на кратко, док се саберете и прикупите у мало већем броју, покријте се ушима и мукајет, за бога милога. Као пијетет, као  минут ћутања за све мртве снове, ваше и наше. Зашто сада, у Модерни, оплакујете нешто што сте, својевремено, сами сахранили?

Они су победили, ово је сад њихов Лесковац

Да ли вам је сада јасније, или да цртам?

П.С.

А ја који ово слушам и записујем, све бих једном лопатом прегрно, побусао и поравнио, и ово и оно, за оца и сина, и спас овог народа, распетог на ово и оно.(М.Б.)

Какво ми  је окружење ја сам, хвала Богу, добро.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић

Ispunjavajući želju autora teksta, redakcija Jugmedie neće, ovom prilikom, objavljivati komentare naših čitalaca.


Podeli:
  1. Šta obično nedostaje, nisu nove ideje, već volja da se one realizuju. – Set Goldin

    4
    2

Comments are closed.