VLASOTINCE – Svetlana i Slaviša Sinadinović iz Vlasotinca retki su roditelji koji ne brinu za ocene svoje dece, ne uče s njima lekcije i ne plaćaju dodatne časove i koji pomalo crvene kada odu na roditeljske sastanke.

Ne zbog loših ocena, već zbog preteranih pohvala nastavnika.

Sofija (18), maturant Gimnazije, Sonja, drugi razred iste škole i Sava, sedmi razred, su, naime –  „vukovci“ i đaci generacija. U njihovim knjižicama ne postoje druge ocene sem petica.

„Radila sam s njima samo u prvom razredu osnovne škole, tek toliko da im stvorim radnu naviku. Nikada me nisu stavili u situaciju da ih opominjem da uzmu knjigu. Prosto, slušaju pažljivo na času i uče kod kuće. Možda su tako odgovorni jer znaju da za privatno plaćanje časova nemamo novac“, priča Svetlana, majka troje dece bez posla, koja uglavnom sama brine o mnogočlanoj porodici.

Njen suprug Slaviša je građevinar i terenac, pa od 12 meseci godišnje u svom domu sa decom provede samo četiri, tokom zime.

Sofija je članica lokalnog ženskog fudbalskog kluba

„On zarađuje kako bi mogli da preživimo i školujemo decu, a ja brinem o svakom dinaru. Moja deca žive skromno, ne nose skupu garderobu, nemaju velike prohteve i jedino što od nas traže to je da im omogućimo dalje školavanje, na fakultetima. A mene hvata strah, iako verujem da će svi studirati na teret države zbog svojih ocena i svog znanja“.

Iako je ostalo još malo do fakulteta, najstarija Sofija se dvoumi između turizmologije, političkih nauka i DIF-a, kome tata Slaviša najviše naginje. Ipak, Sofija sama donosi odluke.

„Mislim da ću upisati Fakultet za turizam u Beogradu jer, iako je zahtevan, pruža velike mogućnosti“, zaključuje Sofija, koja se za zahtevni prijemni ispit priprema sama.

Za razliku od nje, Sonja se već opredelila. Studiraće jezike jer joj engelski, francuski i latinski najbolje idu, a mali Sava – matematiku.

Dvosprtana kuća Sinadinovića u Radničkoj ulici još je nezavršena iako je njen domaćin najpoznatiji strunjak za krovove. „Nije se imalo, deca su nam na prvom mestu“, objašnjava žena, koja je još kao devojka čeznula za velikom porodicom.

„Rodila bih ja i četvrto dete ali sam za pet godina rodila troje carskim rezom, pa je rađanje četvrtog bilo rizično. U naše vreme rađalo se po jedno dete, najviše dvoje. Svi su se čudili zašto sam i po treći put ostala trudna. Meni su ta pitanja oduvek bila neprihvatljiva, uvredljiva i egoistična“, priča Svetlana, koja pored dece brine i o ostarelim muževljevim roditeljia, ali i o svojoj bolesnoj majci u Grdelici.

Troje dece voli životinje i o svojim kućnim ljubimcima, o zečevima, mačkama, psima i pticama samo brine

Sve je, kaže, stvar dobre organizacije i razgovora, bez povišenih tonova.

„Učenje nije jedini posao moje dece. U pauzama svako ima svoje obaveze. Devojčice su zadužene za održavanje higijene, ponekad i za pranje sudova, a Sava ide u nabavke. Moje je da spremam ručak, uglavnom jela u šerpi od šest litara“.

Ono zbog čega strepi je da deca ne krenu pogrešnim putem pod eventualnim uticajem lošeg društva.

„Strah od duvana je nekako najači. Sate i dane provodim pričajući im o tome, znam da sam dosadna, na šta me deca često upozoravaju, ali prosto – moram“.

Nije u ovoj porodici sve med i mleko. Bilo je, kaže Svetlana, dana kada u kući nije bilo ni dinara.

„Znala sam da se pozajmim, da kupujem čekovima, da mesim kolače s jednim jajem. Ali, moj moto je uvek da je sutra novi i bolji dan i uvek mislim pozitivno. Tako smo i decu vaspitali. Zato smo mi jedna srećna i vesela porodica“, zaključuje majka troje dece iz Vlasotinca.

(Kraj) mil