U Narodnom pozorištu u Leskovcu sinoć je premijerno izvedena predstava „Višnjik“, drugi po redu Čehovljev komad za 4 godine u ovom Talijinom hramu.

Reditelj pozorišne predstave Ivan Tomašević kaže u izjavi za Jugmediu da je zadovoljan reakcijom publike, ali naglašava da tek posle nekoliko igranja glumci u potpunosti usvajaju likove.

„Zadovoljan sam glumcima i radom i uopšte atmosferom koja je vladala tokom rada, zadovoljan sam premijerom, mislim da i publika deli moje mišljenje, ali ova predstava, kao i svaka druga, tek treba da ima svoj život i da još narasta, pa očekujem da bude sve bolja i bolja“, kaže i dodaje da su u pitanju samo nijasne.

„Svaki glumac obično tek posle 4 – 5. repreze počinje maksimalno da osvaja likove. Premijera nosi sa sobom i stres i nije za očekivati da će glumci na njoj pokazati sve ono što znaju“, dodaje.

Naredne subote je repriza „Višnjika“

Sva Čehovljeva dela, pa i „Višnjik“, podvode se pod komedije, mada se sinoć u publici tek povremeno čuo smeh.

„Višnjik“ u suštini i nije drama, ali skoro svaki lik na sceni preživljava svoju ličnu dramu, i osiromašene aristokrate koji silaze sa društvene scene i vispreni seljak, trgovac, koji se penje tom scenom i lakej, posebno – lakej.

Iako pisana pre 115 godina, ova komedija-drama, aktuelna je i danas, posebno u vreme tranzicije u Srbiji, koja traje i traje, valjda dok se u potpunosti ne kompletira i čvrsto ustoliče svi tajkuni, klasa bogataša.

Pogubljene školovane ličnosti sa damskim i gospodskim manirima na jednoj i silan i alavi trgovac, sin radnika u šljiviku oko čije kupoprodaje se samo naizgled vrti cela priča, s druge strane, slika su i prilika svakog društva koje pogubi niti u društvenom i ekonomskom raspadanju i sastavljanju.

U Čehovljevom Višnjiku, taj trgovac u usponu, koji preuzima dom dojučerašnjih poslodavaca svoga oca i koji podseća na srpske tajkune, ipak ima malo duše jer svoje rublje džentlmenski nudi. Na kraju ostaje sam, svestan da novac ne donosi sreću, što je u neku ruku i poruka pre spuštanja zavese.

Igrati Čehova u pozorištu koje oskudeva sa glumcima i pozorištu koje raspolaže sa skromnim budžetom, svakako predstavlja hrabrost, tim pre što je pre 4 godine Čehovljevim „Galebom“ leskovačko pozorište pobralo nagrade na Joakimu.

O manjku glumaca govori i podatak da je direktor Narodnog pozoprišta Leskovac pozorišta Stanislav Grujić, koji u predstavi igra Lopahina trgovca, morao da angažuje troje glumaca sa strane.

O njihovoj i glumi leskovačkog ansambla teško je pisati iz ugla amatera, osim što se vaš novinar usuđuje da napiše da je daleko više očekivao od Maje Janković, koja igra glavni ženski lik -Ranjevsku, zato što je glumila glumu (utisak novinara) i zato što je njen glas varirao od šapata koji se nije čuo u zadnjim redovima do nepotrebne bučnosti.

Bilo je tu i nepotrebnih, visećih scena, ali, kako reče reditelj, mesta za dorade ima.