Zlatiborske zore više niko ne prašta

Zlatiborske zore više niko ne prašta
Podeli:

Sunce da isprati u poslednjoj šetnji iznad Zlatiborskog sela me je poslužilo, a ovog puta tu je bio samo sedi pastir, njegovo stado, zlatna trava i među njima zeleni borovi – prizor koje sve ređe možete zateći na planini koju je prvi na mapu stavio srpski krallj Aleksandar Obrenović 1893, kada je otkrio blagodeti izuzetno zdravog zlatiborskog vazduha.

Zlatiborske zore više i nisu toliko romantične jer se sve, kao u novokompanovanoj pesmi, sem starog autentičnog sela Sirogojno, na nekada nazivanom najlepšom srpskom planinom, gubi u mondenskoj, divljoj i gradnji bez ikakvog plana.

Na Zlatiboru se godišnje izda oko 100 građevinskih dozvola i u samom turističkom selu vlada totalni urbanistički haos – hoteli bez ikakvog reda, koncepta, pa i bez lepote, niču kao pečurke.

Među njima po koja lepa privatna kućica čiji se vlasnici bore sa tim da ne moraju da je prodaju bogatom investitoru koji bi da je sruši i sazida ružnu zgrdetinu među borovima.

Ovde se zida i noću, samo bez fantomki (smeh). Gledaju da požure i da sazidaju štvo više jer od prvog januara neće moći tako lako da dobiju dozvole kada Zlatibor proglase nacionalnim parkom“, komentariše mi lokalni meštanin koji prodaje suvenire na pijaci, možda najutentičnijem mestu na ovoj zlatnoj planini.

Svaka tezga na kojoj možete da kupite nešto što je proizvedeno na Zlatiboru, pretvorena je u drvenu kućicu sa čijih prozora visi zlatiborska pršuta, slanina, kulen i drugo, zatim različite specijalitete proizvedene od zlatiborskog mleka (kajmak, više vrsta sireva i drugo.) Pored svega navedenog, na pijaci Zlatibora možete kupiti zlatiborski med, rakiju, odeću od zlatiborske vune i još mnogo toga.

Ljubazna lokalna meštanka ti sa smeškom na licu nudi pod nos na dasci tanko narezanu buđolu, druga da „lizneš“ malo klekovače, treća da probaš kajmak. I dok potrošiš na originalne domaće proizvode zasigurno manje nego u bilo kom marketu, vratiš se u hotelsku sobu sit, opijen i pijan…

I onda se setim našeg glavnog gradskog urbaniste Ivane Joksimović sa kojom se slažem da je Zelena pijaca na Niškoj ulici najveće urbanističko ruglo ovog grada, i predlažem joj da se kod gradskih oca založi sa idejom da kopiramo zlatiborsku i prebacimo je na našu pijacu. Neće to mnogo da košta. Samo ne znam gde da nađemo ovde onako ljubazne lokalne prodavačice za domaći ajvar i spržu… Teško će to da ide.

A ako poželite da u nekom restoranu probate originalne specijalitete i prođete jeftino nikako ne treba da zaobiđete komplet lepinju sa domaćim kiselim mlekom za svega 350 dinara „Kod Gargamela“ koji je svoju kafanicu ovorio pre dve godine u samom centru turističkog sela, nadomak jezera.

Možda vi imate najlepšu pljeskavicu, ali niko ne pravi komplet lepinju kao ja. Pozdravite mi Leskovčane, imam puno prijatelja i kumove kod vas dole“, uzbuđeno nas obaveštava vlasnik ove kafanice Nebojša Kunić, bubnjar nekadašnje grupe „Sedmorica mladih“, poznatiji kao Gargamel, koji se pod strae dane bacio u ugostiteljstvo.

A ako ne možete bez leskovačke kuhinje, ne brinite… I tamo nas ima, na svakom ćošku, pa čak imamo i svoje „konačište“.

 

I kada se izvučete iz urbanističkog haosa možete bar na trenutak da uživate u nepreglednim tlatnim prostranstvima. Kažu, zlati se tako sve dok je ne prekrije sneg. I to je prizor koji je nekada ovu planinu činio najlepšo u Srbiji.

Odatle je potrebno 25 minuta vožnje do pećine Stopića, čudesnog krečnjačkog sveta svetlucajućih vodopada i ogromnog tavana od stalaktita starog 4,5 miliona godina.

Na samo 10 minuta vožnje dalje nalazi srpski muzej na otvorenom „Staro Selo“ u Sirogojnu, fascinantna kolekcija građevina iz 19. i s početka 20. veka.

Seoski život je rekonstruisan, sa porodičnim kućama, prodavnicama žitarica, oborima za životinje i „najvažnijom“- šupom za proizvodnju rakije.

Par metara dalje, muzej pletilja vapi za turistima i podseti da su džemperi sa Sirogojna, taj čudesni komad odeće, šetali ulicama Pariza i svetskih metropola.

Sjaj džempera sa Sirogojna (po istoj ceni kao kod Kineza) otrcao se kao „Leteksov“ štof još davnih devedesetih godina. Sve je ostalo samo na sećanjima i istinitoj legendi da su ovaj komad odeće nosile Elizabet Tejlor, Barbara Buš i Nensi Regan.

A onda sa nostalgijom sedneš u drevnu kafanu u centru etno sela, naručiš porciju domaćeg mladog sira za svega 100 dinara i čašicu šljive koja je duplo jeftinija nego u „Safariju“ – za konačni ukus sa Zlatibora,  nešto najautentičnije što možeš da dobiješ.

I u povratku shvatiš onu izreku: Prvo poseti svoje pa obiđi svet, ali i onu drugu iz jedne pop pesme što opisuje jednu od naših najvećih mana kako uspevamo da uništimo sve što dotaknemo i čime bi trebalo zapravo da se ponosimo.

Dragan Marinković

FOTO: juGmedia.rs / zlatiborpress.rs


Podeli: