I dok se sva krivica za zapuštene zgrade i zapuštene stambene ulaze s pravom svaljuje na nemarne stanare koje novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada pokušava da dovede u red, oni se neosnovano plaše visokih izdataka zbog ličnih propusta – ako se izuzmu troškovi oko remonta liftova, zamene drvenih sandučića ili nabavka novih PP aparata.

Ozbiljan problem je to što lokalna samouprava nije spremna za sprovođenje ovog zakona, nije imenovala zaduženog činovnika „Registratora“, niti donela potrebne odluke propisane novim zakonom; dok sa druge strane ulaže milionska sredstva iz gradskog budžeta kako bi „odmenila“ stanare i plaća ono što bi oni sami morali da finansiraju

Upravljanje zgradom se kreće od 150-200 dinara po stanu u zavisnosti od broja stanova u zgradi, što i nije veliki izdatak.

„Tekuće održavanje već podrazumeva čišćenje i ribanje ulaza  150-200 din po stanu, održavanje lifta 100-150 din po stanu, održavanje zajedničkih vodovodnih, kanalizacionih i elektroinstalacija, sitne popravke na zajedničkim delovima zgrade 100 – 300 dinara po stanu“, navode nam već postojeći predsednici Skupština stanara zgrada koji su se prihvatile obaveze da vode računa o objektu u kojem žive.

OBAVEZNI REZERVNI FOND ZA INVESTICIONO ODRŽAVANJE

On je novina i znači da stanari moraju da ga imaju i pored troškova za tekuće održavanje.

Učestvovanje u ovim troškovima se određuje u odnosu na površinu stana čiji ste vlasnik. Takođe u skladu sa planom održavanja zgrade da odvajaju i određene iznose za investicione radove i hitne intervencije kao što su prokišanjavanje krova, sanacija fasade, oluka, krečenje hodnika, protivpožarna oprema i drugo.

Zgrade u kojima živimo su tempirane bombe!

„Ovo su trenutne tržišne cene, sa kojima je vrlo teško pružiti kvalitetnu uslugu. Lokalne samouprave imaju obavezu po zakonu da donesu odluku o minimalnoj ceni gore navedenih obaveza stanara koje će se primenjivati u slučajevima prinudne uprave i ispod te cene profesionalni upravnici neće smeti da rade“, upozorava Veljko Nikolić, vlasnik „Pegaz“ nekretnina koji je prošao obuku za profesionalnog upravnika Privredne komore Srbije.

„BAŠ ME BRIGA, JA NEĆU DA PLAĆAM!“

I za ove situacije je predviđeno rešenje zakonom. Osim kazni koje su propisane zakonom za neučestvovanje u finansiranju održavanja stambene zgrade, lokalna samouprava može po osnovu naloga nadležnog organa prinudno da izvede te radove i stavi ih na teret stambene zajednice gde svi solidarno moraju da plate, a ukoliko ne plate, tu su privatni izvršitelji.

„Stambena zajednica kao pravno lice ima i odgovornost za eventualne štete prema trećim licima koje nastanu od zajedničkih delova zgrade ili u njima, usled nepropisnog održavanja, a supsidijarno odgovora svaki vlasnik stana, ako stambena zajednica ne nadoknadi štetu trećem licu u roku koji je rešenjem nadležnog organa određen“, izričit je zakon.

To znači, da ako slučajnom prolazniku komad fasade zgrade padne na auto ili na glavu, on ima prvo na odštetu, a ukoliko mu stanari ne plate štetu, tužbom može da naplati štetu od bilo kog od njih.

SAŽALJIVA ILI LOKALNA SAMOUPRAVA KOJA NE POZNAJE PRAVILA?

Stanari će, ipak, morate da se prijave za uređenje koje grad želi da finansira novcem svih građana, a u lokalnoj samoupravi će se njihovi ulazi bodovati i najviše će moći da dobiju 220.000 dinara po jednom hodniku

Iako je zakon jasan, da je uređenje stambenih ulaza i fasada na zgradama obaveza samo stanara koji tu žive, za uređenje stambenih ulaza zgrada u narednih pet godina iz džepa svih građana će biti izdvojeno neverovatnih 25 miliona dinara preko projekta „Stanovi su naša kuća“.

Sređuju im zgradu iz gradskog budžeta, a oni (ne) zadovoljni

Istoimeni projekat se pre dve godine već realizovao preko sada već ugašenog ALER-a na šta je utrošeno 12,5 miliona budžetskih sredstava. Tada je gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović dobru volju lokalnih vlasti da pomogne u uređenju onoga što bi morali da urade sami stanari objasnio ovako:

„Privatizacija je učinila svoje i veliki broj građana je ostao bez posla. Njihova ekonomska snaga više nije tog kapaciteta da bi oni nešto mogli samostalno da urade. Zato je potpuno logično da očekuju pomoć lokalne samouprave“, zaključio je Cvetanović.

Projekti sređivanja ulaza u stambene zgrade, kao i uređenje fasada zgrada u strogom centru grada, realizuju se nekoliko godina unazad i ti radovi se najvećim delom finansiraju iz gradskog budžeta. Jedino što je potrebno je da sa tim, po izradi projekta, budu saglasni svi stanari određene stambene zgrade.

VIDITE LI ZGRADU KAO ZAJEDNIČKU KUĆU?

Pitali smo Leskovčane šta misle ko bi trebalo da održava stambene zgrade. Starije generacije smatraju da bi to trebalo da budu stučna lica koja imaju kvalifikacije za taj posao, dok je mlađa populacija saglasna da to treba da budu oni sami, stanari zgrada.

Milisav (78): Trebalo bi da se raspiše neki konkurs, da se navede koje su kvalifikacije potrebne. Inače, ovako je nemoguće, mislim da je stambenu zgradu dužan drugi da održava, mada vlasnik stana takođe treba da učestvuje. Vrlo nezgodna situacija.

Dejan (41): Kao što održavate kuću tako treba i zgradu, to je privatno vlasništvo. Jedino malo dok se naviknu ljudi na ovaj novi zakon. Mora svako da učestvuje, to je dobar zakon.

Dragana (36): Stanari sami moraju da održavaju, mislim da je to jedino rešenje. Iako je u pitanju zgrada, ipak vi u njoj živite.

Danilo (31): Svi kolektivno treba da vodimo računa o zgradi u kojoj živimo, da zajedno čistimo, ulažemo i održavamo, da tako kažem našu zajedničku kuću.

Glavobolje u sprovođenju novog zakona mogu se izbeći jedino angažovanjem profesionalnog upravnika, a da li je iko spreman i obučen da u našem gradu radi taj posao, čitaćete sutra.

Dragan Marinković