Најчешће коришћена реч, свих ових дана, у штампаним и електронским медијима; у јавном говору; на улици, по кафанама, установама, у чаршији; међу пријатељима, неистомишљеницима; ученим, школованим, паметним, образованим; међу будалама, нешколованим, необразованим, је дијалог. И То унутрашњи!

Не у јавности, јер јавности нема у мајчици Србији; шта ће јавност небеском и од Бога изабраном народу, кад Он (српски народ) директно комуницира само с Богом, све остало је за њега ситна боранија, трице и кучина! Несрпска реч дијалог постала је почетак и крај скоро сваког нашег разговора; са њом лежемо, са њом се будимо; сањамо је и бунцамо о њој у сну!

Престали смо да се карамо јер се је, између Нас, испречио Он – господин  Дијалог.

Све наше потајне жеље, све наше страсти, похоте, влажне снове, везане су само за Њега – нама, сексуално „ненормалнe“ oрјентације  у Еуромахали, либидо се гаси.(Чим волиш жене, а жене мушкарце, вама места нема у ЕУ).

Па, који је мој тај дијалог?

Ма, ништа нарочито, дијалог је грчка реч који значи разговор односно говор у двоје. Е сад, унутрашњи дијалог, који се посебно наглашава, не знам шта је; али знам да кад се неко сам самцијат вуче лесковачком чаршијом и ш’пка себи нешто у браду, или зида кућу или неје аметом  саглам, на пола пута је јадан за куде Тополницу. Унутрашњи дијалог, колко ме памет служи, имају само они што су у установама затвореног типа препуних Наполеона, краљице Елизабете, Џингис Кана, Џоане Крафорд; који са Елвисом размењују e-mail поруке, или мисле да су Фридрих Ниче, односно, у најмању руку Хана Арент. Међутим, када Тој „унутрашњи дијалог“ први изговори и напише Он, то даје посебну тежину. Не, не и заувек не, тај „унутрашњи дијалог“ у Србији није због Њега, и Врховник не ради То због себе. Ма хајте, молим вас! Ма, таман посла. То је за наше добро, због нашег европског пута у светлу будућност; због српског народа и осталих народности, због наших наследника.

Ја, када чујем да Помахнитали Оберлажов каже „Европски пут“, пренеразим се, три дана среће немам; а на спомен речи „народ“, одмах ми на ум падне изјава Жике Павловића, једног од најбољих филмских режисера и књижевника почивше Југославије, који каже: „Када чујем реч народ, одмах се за курац хватам.“ Када Његово папирнато смеће од тоалетоида, те септичке јаме од новине, као наши дневни злолажовски „информери“, почињу да баљезгају, тумаче, објашњавају и величају изјаву Циркузанта, све са жељом да нама „будалама, жутима и идиотима“ објасне велику Истину, тек онда схватам: Сваштар се је јавио да се упише у историју и добије Нобела. Наравно, онда се јављају „подгузне муве“ Врховног Арбитра: Јулин, Слина и компанија, све хвалећи и у небо воздижући Његов Лик  и Његово Дело; јављају се политичке странке и удружења која Му аплаудирају и подржавају; само још није Удружења за очување девичанства у неком куплерају, али јавиће се и оно! А, Он  се курчи , јер мисли да је нови Тита, а не зна Несрећник да је готов, да су Му дани одбројани и да је ово само почетак Његовог краја!? Живи били, па видели.

Све што је било немогуће постало је могуће и прошло је овом земљом, није нас хвала Богу мимоишло, све што нисмо могли да замислимо, ни у бунилу, oног сунчаног октобра, догодило се.

„Би л’ Сатана ово измислио?“  Могуће!?

Па, се питам: Да ли може шеф ватрогасаца једне метрополе да буде доказани и осуђивани пироман; где То има да је слепац Вођа пута на Монт Еверест, да вођа  Кју клус клана буде црнац; да српски Бот не једе сендвиче са кубасице псећа радост и саламe подригуше; ко ће ангажовати за бебиситерку осуђиваног педофила? Ако је све ово, у било којој држави света, апсолутно немогуће, како је онда код нас у Србији, там куде мачке лајев, а кучики мјаучев, могуће, да Он  политички слеп, од свог радикалског рођења, за Европу и свет,  уместо да се извини грађанима Србије за сва зла која је починио у прошлости, сада буде наша звезда водиља на трновитом, узаном  и  клизавом  путу, препуног  рупа и катакомби,  у светлу европску будућност!??

Може, може, виче неко, још како може. Сами сте га тражили, сад си гледајте алишта и чекајте позиве за војне вежбе. У Србији смо брале, па, нека је са срећом.

Него, проћи ће и Ово, као што су и толике несреће и зла, але и киле прошла овом земљом; као воде што поплаве земљу и градове, и донесу  несрећу;  али дође Сунце, које излази и залази да Србија вечито не би била  у мраку, воде нестану и све се врати у нормалу. Нестаће и Он. Толке смо претупали и видели им леђа, па нећемо Њега. Ајде, де!

Ако политичка опозиција у Лесковцу мисли да сам пишући о Њему имао на памети Њега, грдно се вара. Није Он њихов највећи политички и животни противник. Сами себи су једини и највећи противници, јер су својим чињењем и нечињењем; својом несхватљивом индоленцијом и неспособношћу; сујетама, завадама и омрзама,  дозволили  да се врате оне снаге које су увукле Србију у пропаст, понор, и сада имамо репризу деведесетих.

Да су, оног сунчаног октобра, ухапшени, као што нису: Најбољи ђак, Гробар, Велика штеточина, Пуњени ратлук, Јулин и ини; да су, ко што нису,суђени и осуђени па закантачени, а кључ бачен у мутно Дунаво, друге би се данас песме певале, друге би се игре играле. Сав паметан свет је заувек отишао из Србије, остали су само сендвичари, али и ви, господо Неспособни опозиционари, које бих тако, што рекао Басара: „натакао на Црвени Бан“ (за све вас има места, тол’ко вас је претекло) па да се или дибидуз манете политичких мисли и деловања, или да вам из дупета дође у главу:шта вам ваља чинити, и да То чините,  па да ову сатрапску власт скинемо са грбаче грађана и грађанки Србије.

Ако неко у лесковачкој чаршији мисли, да је Друсла Клеопатра или Видовита Зорка, и да зато боље познају мене него ја самог себе, да знају боље од мене шта мислим, сањам, и шта ми се догађа, а да сасвим друго, пишући текстове у Југмедији, износим у јавност, где ми, из само њима знаних разлога, набијају на нос да „штедим“ лесковачку власт, понајвише Доктора, да ми То стално спочитавају када шетам моје „шарено кутре“, заустављају на улици да ме посаветују; добацују, псују, вређају, омаложавају називајући ме свакојаким именима; нека им је на част. Уз један цитат, не никакву клетву(таман посла) великог сарајевског књижевника Марка Вешовића: „Дабогда врели катран курцем мешали.“

У овом мом тексту, сасвим неуобичајном и дијаметрално различитом, по стилу писања, употреби лексике и семантике, отклону од текстове које иначе пишем на југмедији, што би Лесковчани рекли: „Од кмета и беседа“, постоје делови који нису плод моје имагинације, већ цитати српских књижевних великана, а које користим већ дуги низ година у свом свакодневном говору. Овим текстом сам само хтео да дам свој лични допринос Његовом позиву на „унутрашњи дијалог“, и укажем да Србија нема никаквих демократских предпоставки за било какав дијалог, а понајмање унутрашњи. Поготову са Њим на челу ове напаћене земље. Свим читаоцима Југмедије, коментаторима, грађанкама и грађанима Лесковца, леп дан, и свако добро.

др Вјачеслав Нешић