Dvadest i petog oktobra 2006. godine odneću glasački listić mog mrtvog deteta, koje u je u biračkom spisku, i zahtevati od kontrolora da uđe u zapisnik  nepravilnosti  To je administrativni džukelizam sistema, piše majaka Marica Đorđević Nikolić.

Ovaj poziv ponovo je podsetio na ličnu tragediju, na sina kojeg su u Vašingtonu mesecima pokušavali da spase lekari. A ona, ona je mislila da ća ga svojom brigom, nežnošću i pričama – zadržati.

“Biće stresno, ali sam preživela i teže…I baš zbog toga ne ćutim! Ko pokuša da zloupotrebi moju bol, a njegov glas sa neba, neka mu sudi Svevišnji! Prošlo glasanje sam u besu, prekrižala njegovo ime, došla u sukob sa čovekom koji je rekao da sam luda, nažalost ove godine je umro, taj isti mlad čovek! Ovog puta , prepustiću savesti, ljudima koji su uz birački spisak!

Možda sam poludela kada mi je umiralo dete tri puta!?

I četvrti put se oprostio sa mnom:

„Izvini mama , što ću ti reći ovo i što ću te ožalostiti! Ja moram da odem! Oprosti mi za sve, ne mogu više!“

Posle tri godine borbe za život! Preselio se 2010 godine.

Sedela sam sam danima uz njega, u vrhunskoj bolnici na krovu sveta u Vašingtonu, i kad bi bio u latentnoj komi ( vestački izazvanoj), ili kad bi ga povremeno budili iz kome, mazila mu ruke i ljubila mladu transplantiranu kožu, koju su pravili u Bostonu od njegovih matičnih ćelija, presadjivali, deo po deo, graf po graf i tako preko 400 operacija…

(Deo teksta objavljen uz dozvolu majke)