Причу о нашем древном жандармеријском поднареднику, коју сам пред вама распростро у једној од прошлих колумна, нисам испричао до краја. Питате се зашто? Па, да вам одговорим: истекли ми „карактери“!

Наиме, Ивановићка и ја смо се договорили да колумне које пишем имају највише 3000 карактера, без обзира на занимљивост самог текста, да не буду преопширне па самим тим и неинтересaнтне читаоцима Jугмедије – далеко најчитанијем ел. порталу у целом региону, и међу најчитанијима у Србији.

Идемо даље, са причом.

Наречени „џандаров синдром“ са својим главним карактеристикама: поганлук и пасјалук увукао се је у сваку пору небеског и од бога изабраног народа. Сербског. Није ни лесковачка чаршија била имуна на џандарову дијалектику. Имао је џандар и у Лесковцу своје следбенике и фанове. Иха –  ха! Свако ко зна, а има таквих, фала Богу, какве су биле лесковачке кафане и корзо, био је сведок „перформанса“ који се је одигравао у кафани или увече на корзоу.

Када се неко вузле, ђилкош или локални кабадахија намерачи да бије, из чистог хира, пристојног човека, јер му је, наћифлеисаном, „тако дошло“; али  да не „лаје катанац“ и лежи у мардељ, он се на сав глас  раздере: „Чија жена(девојка) курва?“ да цела кафана, или да цео корзо  чује. Тако јадник,  „брани част“ своје жене или девојке  и постаје, тога дана,  „даса“  чаршије!

Догађало се је, али ређе, и да се табаџија заигра, и дође до „грешке у процени“, па уместо очекиваног шмокљу налети на „рутав нос“,  и попије патос: олајисан у кафану, а камену коцку на корзоу!  Чак и ми, још шиљокурани, да би испали важни код девојчица у школи, намерачили би се на неког џгудава жгољавка и штребера, од кога смо најмање десет пута јачи, и уз дреку, да цело школско двориште чује: „Чија мајка курва?“ пребили би га на мртво име и презиме. И још се наредних неколико дана пували и шепурили, као паунови по школском дворишту.

Тада, у основној школи, нисмо знали за мрсне приче нити их читали;  нити смо увече корзирали или се мували по кафанама, тим мрачним жељема наших влажних снова. Јок, море!

Али, били смо џандарови  духовни млађи следбеници, и присталице његове дијалектике – стрвинарске лукавости и покварености. Чим смо постали свесни својих могућности и талената  у „новом врлом свету“, поганлук и пасјалук су избијали полако на површину, у разним алотропским модификацијама,  и постали  душевна храна и део нашег паланачког генома; кога смо гајили, пазили и неговали, као никога, цео живот.

У својој дијалектици развоја, успут усавршивши уметност подлости, бивши клинци и клинцезе, а сада „своји људи“, џандарологију су подигли на трон Божанства. Све се је свело, у онтолошкој еволуцији, на сублимат: „Држ’те лопова”, ма шта значила та карлмајовштина, а коју увек изговара „лопов“, дерући се на сав глас, да га сви чују, а поготову онај коме је једино и намењена – оном изнад њега. Вожду!

И увек је „Држ’те лопова” остајала као сигурна опција  напредовања у каријери и служби; никада излизана,  преживела је сва искушења, све мене и промене, и увек била у опцији чак и: „када други постане судија“, јер смисао је увек остајао исти.

Мислите о томе.

Можда, ове петпарачке приче  прецизно одсликавају „ово наше време“ !? Можда? Време у коме: Мајка даје ћерки паре за нове сисе, да јој она касније купи нова кола; где простачки опис међуљудских односа гласи: у тој фури ко ком тури!

Ако се питате: За чије бабе здравље вам све ово причам, и шта је поента, онда смо у великом проблему. Не умем да цртам стрипове; нисам злурад, али не умем ни да изводим пантониму. Зато нека остане оно наше: кад одрастеш и порастеш кашће ти се само.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић