Do kuće na kraju Donjeg Dušnika u opštni Gadžin Han stiže se teško, neprohodnim putem, a kada se konačno usred šume pronađe, oseti se jeza i zastane knedla u grlu jer je već na prvi pogled jasno da ovde živi uboga sirotinja.

To je memljiv dom bračnog para Zorice i Bobana Cvetanovića, koji su u trošnoj kući, verovatno zidanoj početkom prošloga veka, izrodili šestro dece, od kojih je troje otišlo “trbuhom za kruhom” a mlađa tri dečaka starosti od 4 do 14 godina još žive sa roditeljima gladujući.

Otac nadniči kada ima posla, a majka kopa grobove

I ne samo da gladuju. Mališani i njihovi roditelji već godinu i po dana žive bez struje zbog duga od 20.700 dinara, sa kamatama – nešto više od 35.000 dinara.

„Ova porodica živi u jako lošim uslovima, bez struje, imaju nešto malo vode u dvorištu i njima je potrebno sve od štipaljki za zavese, pa do ostalog. U kući nema skoro ničeg, osim par starih kreveta i korita u kome se kupaju. Molim Vas pomozite ovoj porodici, oni su gladni, odsečeni od sveta. Bukvalno žive sa zmijama i bubama“, prepričava susret sa porodicom I apeluje na humane ljude Jovan Milić, srpski humanitarac i osnivač humanitarne organizacije „Nađi Raula“ iz Niša.

Humanitarce sa 60 kilograma hrane, prikupljenje zahvaljujući dobrim ljudima, dočekala je majka Zorica sa decom, koja nisu krila radost što je hrana stigla do njih. Onaj najmlađi, četvorogošinji Vlajko, skakao je od sreće kada je video pakovanje “smokija”, a njegov osmeh je plenio kada je sažvakao prve zalogaje. Slično se ponovilo i sa  žvakaćim gumama.

Kuća bez struje je i bukvalno opasna za život. Pre par noći otpao je prozor od kuće. Zorica i Boban zatvorili su ga mešavinom blata, nemavši za cement ili za novi prozor, te je ionako tamna kuća postala još tamnija.

“Evo, pre neki dan je malom u krevet ušla zmija, jedva smo se izborili. Nehumani su uslovi, nehumani”, priča i plače Zorica, dok sa tavanice otpada blato sa slamom, a okolo šetaju pacovi. Buve su ovde donaće životinje I na njih više niko u izujedanoj pordici Cvetanović ne obraća pažnju.

Ono troje što je otišlo u Beograd retko dolazi jer je put do kuće i nazad skup. Ne čuju su ni telefonom jer u kući na kraju sela Donji Dušnik samo povremeno ima mobilnog signala.

“Ćerku nisu videli godinu dana, zato što nemaju para za kartu do okoline Beograda, gde ona živi. Jako mi je teško. Decu nisam dugo videla, čujemo se ponekad telefonom, ali ne možemo da se vidimo. Nemamo dobre telefone, teško je živeti ovako. I oni su otišli trbuhom za kruhom”, priča majka šetoro dece.

Cvetanovići imaju jednu njihvu daleko od kuće koju su prestali da obrađauju jer nemaju traktor i druge mašine. Boban je mogao da nađe posao u Nišu za platu od 20.000 dinara, ali je odustao jer je samo za mesečnu autobusku kartu trebalo da izdvoji 9.000 dinara.

“Tako sada nas petoro živimo od socijane pomoći od 19.000 dinara. Ne možemo da platimo struju jer s tim novcem kupim najosnovnije da preharnim decu a tri do četir vekne helba dnevno, koja ne gledaju televizor, nemaju mobilne telehone, nemaju ništa”, priča i place Zorica.

Kuća bez struje je i bukvalno opasna za život. Pre par noći otpao je prozor od kuće. Zorica i Boban zatvorili su ga mešavinom blata, nemavši za cement ili za novi prozor, te je ionako tamna kuća postala još tamnija.

“Evo, pre neki dan je malom u krevet ušla zmija, jedva smo se izborili. Nehumani su uslovi, nehumani”, priča I place Zorica, dok sa tavanice otpada blato sa slamom, a okolo šetaju pacovi. Buve su ovde donaće životinje I na njih više niko u izujedanoj pordici Cvetanović ne obraća pažnju.

Ono troje što je otišlo u Beogrda retko dolazi jer je put do kuće I nazad skup. Ne čuju su ni telefonom jer u kući na kraju sela Donji Dušnik samo povremeno ima mobilnog signala.

“Ćerku nisu videli godinu dana, zato što nemaju para za kartu do okoline Beograda, gde ona živi. Jako mi je teško. Decu nisam dugo videla, čujemo se ponekad telefonom, ali ne možemo da se vidimo. Nemamo dobre telefone, teško je živeti ovako. I oni su otišli trbuhom za kruhom”, priča majka šetoro dece.

Cvetanovići imaju jednu njihvu daleko od kuće koju su prestali da obrađauju jer nemaju traktor i druge mašine. Boban je mogao da nađe posao u Nišu za platu od 20.000 dinara, ali je odustao jer je samo za mesečnu autobusku kartu trebalo da izdvoji 9.000 dinara.

“Tako sada nas petoro živimo od socijane pomoći od 19.000 dinara. Ne možemo da platimo struju jer s tim novcem kupim najosnovnije da preharnim decu sa tri do četir vekne helba dnevno, koja ne gledaju televizor, nemaju mobilne telehone, nemaju ništa”, jada se Zorica.

Najstarije od troje mlađe dece, Boban, koji od jeseni kreće u Građevinsku tehničku školu u Nišu za svojih četrnaest godina nikada nije imao mobilni telefon. Kaže da mu je potreban bilo kakav mobilni, želi samo da se čuje sa roditeljima kada je u školi.

„Volim istoriju, iz tog predmeta sam bio najbolji u osnovnoj školi. Nisam imao nikada mobilni telefon, a voleo bih“, stidljivo priča Boban, pognute glave, ali, ipak, ponosno pokazujući svoje medalje sa različitih takmičenja, uglavnom sportskih. Čak je član Planinarskog društva „Trem“.

Miloš Sekulić, odbornik u Skupštini grada Niša,  podržao je akciju i uključio se u rešavanje ovog problema. Smatra da je prvi korak razgovor sa načelnicom Nišavskog okruga, budući da je ovoj porodici potrebno sve, ormana, preko veš mašine i ostalih malih kućnih aparata, ali pre svega – struja!

Oni koji su u prilici da pomognu, mogu svoj prilog uplatiti na račun Zorice Cvetanović: 200 107870180 09, 18242 Donji Dušnik, a svi oni koji žele da doniraju nameštaj, drva za ogrev i ostalo mogu se javiti humanitarnoj organizaciji „Nađi Raula“, putem sajta www.findraoul.tk .

„Molimo Vas pomozite ovoj porodici! Oni su gladni, oni su odsečeni od sveta! Žive sa zmijama i bubama. Da li možemo da se ujedinimo i da sijalica u porodičnom domu ove porodice konačno zasija? Da li je jedan gubitak zbog isključenja struje dovoljan?”, pita se Jovan Milić. Jovan Milić koji je pordicu iz Donjeg Dušnika posetio sa Sekulićem i Nikolom Stojanovićem iz Saveta za humanitarne aktivnosti Kancelarije za mlade Grada Niša.