Društvene mreže i kod dece nezaobilazan su način komunikacije, izražavanje mišljenja i pokazivanja sebe, ali deca, po ugledu na starije, nevična, nevina i ranjiva u onom najranijem uzrastu, često znaju da povrede i da njihova tanana osećanja budu povređena, pa psiholozi i pedagozi sve češće barataju s terminom – vršnjačko nasilje na intrenetu.

Pitali smo pedagoga Nataša Ljubenović i psihologa Mariju Anđelić iz Centra za socijalni rad u Medveđi kako preduprediti ismevanje, omalovažavanje, ruganje, vređanje – nasilje te vrste i kako lečiti posledice, ako, naravno, do nasilja dođe.

Dve stručnjakinje pričaju na osnovu prikupljenih radnih i priča do kojih dolaze kao građanke. Zbog osetljivosti teme izbegavamo vremenske odrednice.

„Mnogi roditelji su na svojoj koži osetili sav teret svog deteta koje je povređeno na društvenim mrežama. Ponekada to rade dečaci, ljubomorni što ih drugarica iz odeljenja ili škole ignorišu, ali često iza, po pravilu lažnog profila, stoje drugarice i to one – najbolje“, pričaju Ljubenović i Anđelić sa višegodišnjim radnim stažom u ovoj ustanovi.

Tako je, na primer, dvanestogodišnja devojčica otvorila profil na Fejsbuku sa fotografijom svoje drugarice sa plaže. Usledilo je brdo komentara od kojih mnogi neprijatni. Sama devojčica, izložena podsmehu, naslutala je ko je to uradio.

„Majka je poverovala intuiciji svog deteta pa iskoristila priliku i u prisustvu obeju devojčica ispričala kako će slučaj prijaviti policiji i kako je je tehonologija napredna, pa se počinalac može naći odmah. Sat kasnije profil je bio ugašen“.

No, ne završavaju su svi slučajevi na isti način, upozoravaju naše sagovornice, govoreći na osnovu generalne situacije.

„Bio je nedavno jedna slučaj koji je uzdrmao Medveđu, ali slučaj još nije stigao do nas“, potvrdno odgovaraju na naše pitanje.

Smatraju da se profili na društvenim mrežama prerano otvaraju, ali takođe su mišljenja da ponekada roditelji isuviše brinu.

„Na primer, možda je negde u redu kada majka, najčešće majke, svom detetu otvore profil u uzrastu od 5. do, najdalje 8. razreda, imaju šifru i kontrolišu, ali već negde od 14 godina detetu treba dati slobodu“.

U svakom slučaju, pre nego što se dete odluči da deo svog života izloži pogledu drugih, treba s njim razgovarati.

„Važno je pre otvaranja profila razgovarati o rizicima i posledicima jer deca na nižem uzrastu nisu spremna da prihvate provokacije. Roditelji su ti koji će proceniti da li je njihovo dete spremno. U kasnijem pubertetskom uzrastu, treba dopustiti i tu vrstu socijalizacije, ali ako dođe do duševne povrede, roditelj mora izgraditi takav odnos, da se dete prvo njemu poveri i posavetuje o uzvratnoj reakciji ili o ignorisanju“, objašjava Anđelićeva.

Tu su i stručna lica, istovremeno roditelji, koji razumeju.

„Na raspolaganju imaju pedagoge i psihologe u školama koji su informatički obrazovani i koji znaju kako postupiti u takvim situacijama. Mi smo u centru, čini se, poslednja instanca do koje se stiže, jer se svi nesporazumi već reše ili u okviru vršnjačke grupe, ili sa roditeljima ili u školi“, napominju Nataša Ljubenović i Marija Anđelić.