Како старим, све више увиђам колико је био у праву велики новинар Стојан Церовић, лака му земља, изговоривши  истините, мудре речи, а које погађају саму суштину српских подела: „да код Срба, изгледа, неизвеснија је прошлост од будућности.“ На жалост.

Зато ме све мање брине наша будућност – ко нам шта може, ко нам шта сме, ту је  Вучић, да их „подбере“- а све више наша прошлост. Не волим „накнадну памет“, као што не волим „колективно памћење“;  и једно и друго узрочници су стравичних српских неслога, неспоразума, подела, злочина, братоубилачких ратова.

Накнадна памет у Срба је чудо, свачија је другојачија,  у инат оном другоме. Из „колективног сећања“ проистекне „накнадна памет“ која доведе до мишљења, а оно, мишљење, се помеша с крвопролићем. И,онда: тандара-мандара-броћ, оде маст у пропаст. Тачно? Па, тачно! Кад би отворили српску„кутију прошлости“ бојим се, ма шта се бојим, засигурно знам, Пандорина кутија изгледала би нам као Семирамидини висећи вртови.

Јер наша прошлост, бар она коју приповедају историјске читанке и таблоиди, а која мени данас изгледа као „вашарска бувља пијаца“,  препуна је догађаја који се, најчешће, никада нису догодили, а ако су се и догодили – боље да нису. Ваљда знате, шта хоћу да кажем. Да не цртам.

Данас је пети октобар.

Да ли знате који су били захтеви ДОС-а, тог октобра 2000. године?

Не верујем, да знате. Да вас подсетим: Захтев ДОС-а 5.10.2000, један једини, био је: Пустите нас на РТС-у да народу објаснимо шта хоћемо, и идемо у други круг! Ни то нису дали! Данас је велики дан. Можда,не можда него сигурно,  најзначајнији датум у новијој историји Србије. Данас је 5. октобар.

Осамнаест година је прошло. Пунолетство. У шта нам прође, и где се дену живот.Колико сам био срећан, тога дана.

А,сада?

Још бауљамо, бунаримо и копамо све дубље и дубље. До бездна. До очаја. Месечина, подне ли је, јој, јој…По Србији, изникли и расцветали се билборди, који пропагирају старе песме за ново доба – ново вјерују: Знање је снага, знање је моћ, крадите, партијска  браћо, дан и ноћ! И лажите, следите свог вољеног вођу: Ко лаже, тај и краде. Ко краде, тај  има. Ко има, тај  штеди. Ко штеди, тај  вреди. Вучић, Александар,  је председник Србије, др Небијша из Београда министар полиције, баба-јулин мезимац Вулин, други Александар, министар војске, „Доктор Смрт“ министар здравства, керамичар главни безбедњак. Ово није кошмарни сан, ово је на јави!  Па, буди нормалан, ако можеш?! „Људи се не могу развијати у било каквој држави али се ни држава не може развијати са било каквим људима“(Платон).

Еј, моја мучена Србијо, међу шљивама.

Молим полицију да нам опрости што нас је убијала, сакатила, тукла, премлаћивала, пендречила; газила коњима и хушкала  крволичне псе на нас; што нас је поливала водом, шмрковима, у јануару у марту; изводила тенкове и борна кола на нас; тамничила  и жигосала најстрашнијим именима. Молим министра војног Вулина, другог Александра, да опрости демонстрантима и студентима, што није имао топлу воду, кад их је шмрковима растеривао, по оној страшној београдској зимској кошави. „Па шта је требало, да их поливамо топлом водом.“  његове, Вулинове су речи! Мислите о томе.

Живео и срећан нам 5. октобар!  Смрт фашизму, слобода народу Србије. У то име да се куцнемо и наздравимо: Спаси Боже – На Спасеније – Христово!!

Какво ми  је окружење ја сам добро. Ако је и вама  добро, онда ништа.

Леп дан, и свако добро. Ма где били

Вјачеслав Нешић