Reklama u kojoj šarmantna devojčica reklamira bankarske kredite uz pesmicu „Jednog dana rešio moj deda da mi kupi sve što meni treba” na dobar način ilustruje realnost u kojoj se od pripadnika trećeg doba očekuje da ispunjavaju sve želje svoje dece i unučića i popunjavaju rupe u njihovom porodičnom budžetu.

Za razliku od njihovih vršnjaka u zapadnim zemljama, koji u penziji ispunjavaju sebi želje o kojima su maštali, krstare prekookeanskim brodovima i zime provode u toplim krajevima, našim penzionerima se sugeriše da svoju penziju treba da daju za decu i unuke, piše današnja Politika.

O tome svedoče i rezultati istraživanja „Kako žive penzioneri u Srbiji”, koje su sproveli volonteri Sindikata penzionera „Nezavisnost” u dvadeset gradova u našoj zemlji, koji govore da zbog velike nezaposlenosti i još veće stambene krize, skoro 48 odsto penzionera pomaže svojoj deci, a tek svakoj desetoj staroj osobi pomažu naslednici.

Veliki broj penzionera u Srbiji izdržava svoju decu koja ne rade i pomaže unucima koji se školuju

Iako veliki broj starih ljudi ne smatra da je izdržavanje dece i unučića, odnosno davanje penzije i uzimanje novca s njihovog tekućeg računa oblik finansijske zloupotrebe emocija, teško je reći da li se oni potpuno dobrovoljno odriču svojih primanja da bi deci i unucima omogućili uživanje u životu. Još je teže da se u zajedničkom domaćinstvu definišu finansijske obaveze pripadnika različitih generacija.

Nažalost, istraživanje Crvenog krsta Srbije pokazuje da više porodica pod istim krovom može povećati rizik od nasilja nad starima. Iako život na istoj adresi ima svojih prednosti kada je u pitanju međusobno pomaganje, različite životne navike često uzrokuju sukobe čak i među najidealnijim porodicama.

Rezultati studije „Dobro čuvana porodična tajna – zlostavljanje starijih osoba” pokazuju da sve starije osobe mogu postati žrtva porodičnog nasilja – bez obzira na pol, obrazovanje i društveni status.

Studija Crvenog krsta pokazuje da je četiri odsto starih osoba bilo izloženo fizičkom nasilju u trećem životnom dobu od strane članova porodice i osoba od poverenja, a osam odsto njih je reklo da su bili žrtve psihičkog zlostavljanja – vikanja, pretnji da će biti smešteni u dom i vređanja.