Tuđ sram sramim, kaže se, a to znači da me je sramota umesto onih koje bi trebalo da jeste, što su ratni veterani prinuđeni da kampovanjem u Pionirskom parku traže ostvarivanje svojih prava, uz  to čekajući da ih predsednik Srbije primi na razgovor.

Posle svega predsedniče, vrhovni komandante, na istom tom mestu gde je sredinom septembra veličan vojni poziv, pevala se pesma heroja sa Košara, sada okrećeš glavu od njih. Zašto?

Baš tu, na istom tom mestu, gde se s proleća klicalo oduševljeno na „najvećem mitingu“ u istoriji okupljanja po beogradskim trgovima, sada ne vidiš da danima i noćima, u šatorima spavaju ona deca sa Košara i Paštrika, sada prekaljeni muškarci, muževi, očevi. Zašto?

Da, ona deca, iz onih filmova i tekstova kojima su proteklih meseci mediji dizali rejtinge na televizijama, tiraže u novinama, posećenost na portalima, a ti i tvoji savladari, onako usput, kupili kajmak u vidu novih političkih poena tokom uvek prisutne međuizborne kampanje. Ta deca koja sada ni nekoliko sekundi ne mogu da dobiju na nacionalnom servisu.

Znaj predsedniče, da ti kažem, nije to ništa za njih, veruj mi, ma to u parku je spa centar spram Prokletija na kojima su spavali pre 20 godina, po snegu i kiši.

Da znaš Vučiću kakvi su to momci onda bili. Još uvek dečaci, u trenutku su postajali vitezovi, dok su na miholjdanskom suncu odlazili put Kosova i Metohije.

Bila je isto ovako lepa jesen 1998. godine. Sva lepota Srbije raskošno se prikazivala pred nama, a u vazduhu se osećala težina, pritisak, nadolazilo je nešto strašno. Uz pesmu ispraćani, oni su odlazili sa osmehom, sevsni šta ih čeka. I tako danima, čitave jeseni, u zimu i pred početak bombardovanja.

Žrtva za drugog, onih koji slede Hristov put, izraz je i svedočenje upravo ljubavi, u njihovom slučaju prema otadžbini, pravoslavlju, narodu Srbije, ali pre svega prema pokoljenjima kojima ostavljaju u amanet ono za šta su se borili.

Ne vidiš Srbijo i ti Vučiću žrtvu Hristovih i Lazarevih vojnika našeg doba, za koju je potrebna “samo“  ljubav. Zašto, zašto sada okrećete glavu?

Gde ste kolege da izveštavate o dešavanjima u Pionirskom parku? Gde ste aktivisti NVO da se založite za ostvarivanje ljudskih prava, da prava, i to boraca?  Gde ste institucije da se osvrnete i vidite šta vam je tu na koji metar od vas? Gde ste Beograđani, vidite li šta se dešava? Gde ste razni humanitarci, dušebrižnici i ostali?

Gde ste „hrišćani“, vidite li gde su vaši i Hristovi vojnici današnjice, vidite li gde su Lazarevi vojnici novog Kosovskog boja, koji ni milimetar nisu ustuknuli pred daleko nadmoćnijim neprijateljem, jer su znali kakvu svetinju brane? Znali su onda, a i sada isto znaju, da je snaga ne u broju, nego u Bogu.

Zašto ih ignorišeš zemljo njihova, zemljo naša? Zašto ti predsedniče za svakog drugog imaš vremena, osim za njih? Zašto ne pređeš tih nekoliko koraka, sretneš se sa njima i prosvetliš se, sebe i sve one tvoje koji te podržavaju?

Videćeš predsedniče, to su živi svetitelji, to su ljudi koji su oličenje ljubavi, svetlost svima nama. Privilegija je razgovarati sa njima, biti u njihovom prisustvu.

Kreni predsedniče, zakorači, sagni glavu, stisni im one ruke što su im ostale, videćeš, doživećeš duhovno pročišćenje, promenićeš pogled na svet, a možda nećeš više ni tvrditi kako ovde dole „nemamo ni metar“.

Ljudski je geršiti i verujem da ne dolaziš još zbog toga što te je sramota posle svega rečenog i neučinjenog, ali veruj mi predsedniče, razumeće oni, oprostiće.

Do tada, opet ću tvoj sram sramim, jer me je stid onoga, čega tebe nikako nije sramota.

I opet da kažem, izvini Vučiću što smo na ti, nepristojno je znam, ali ja u ovakvim situacijama ne mogu drugačije,  neće duša.