Od kada sam čuo da su zaklali najlepšu pritoku Vlasine, moju reku detinjstva Bistricu, nikada više tim putem do svog sela nisam išao. Zaobilazio sam. Kukavica sam postao. Pisao sam o tome ovde: http://www.sasamladenovic.com/postovana-gospodjo-ristic/ 

I rešim juče, da skupim hrabrosti i da sa poslednjim mohikancem Acom, odem putem kojim sam nekada išao do svog sela. Deda bi nekada stajao na vrhu brda i posmatrao kada ćemo da skrenemo sa puta. I spustimo se u reku. Put je bio makadamski a saobraćaj gust. Išle su lade, stojadinke, MZ-motori, konji i volovi. Mi bismo se spuštali u reku koja me je podsećala na Sutjesku. Imala je i most kao na Sutjesci. Bio sam klinac, a Sutjeska se tada vrtela na ekranu punog snega, tako da sam zamišljao nemačke bombardere kako gađaju naš drveni most. Tada nisam ni slutio da će doći veća pošast od nemačkih bombardera.

Reka je tih godina bila bujna i mokrila nas kada bi smo preko mosta, iskovanog od dva bukova debla, prolazili. Iznad je bio ogroman vir. Stene stare iz vremena kada se Homo sapiens uspravljao sa četiri na dve noge.

I kaže mi Aca da je tu najlepše komade pastrmki lovio. I da se provlačio između stena i peo na najvišu dok bi mu preko glave padale rose Bistrice. A kakva bi rosa od Bistrice bila.

Sada tih stena nema. Homo sapiens pravljen gladnim k*m je to digao izumom nekog Nobela za koga ovi nisu ni čuli.

Tamo, gde je u duboki kanjoin Bistrica hučala, više nema huka. Spustili su se buldožerima i izmenili korito. Stene, dizali napravom u vazduh za koju samo znaju da tome služi-da se diže u vazduh.

Spustili smo se u kanjon sadašnje Bistrice.

Rekoh, radnicima Dobar dan. Takav je bio nekada običaj kod nas na jugu, da se svakome javiš. Mlao je bilo sveta i svako je svakoga znao. Radnici odgovoriše. Nosim Nikon na ramenu. Hoću nešto da kažem, a grlo suvo. Idemo nas dvojica ćuteći. Od kanjona je napravljen put, a ispod puta cev, a iza cevi korito rečice.

Buldožer i bager stoje.

Slikam  buldožer.

Slikam bager.

Slikam tablu firme koja to radi.

Ne znam o kome se radi ali to je ona, kako bi Đilas rekao, Nova klasa.

Ostalo im je još dvadeset godina života. Spucali su ga: da jedu, j*u, prde i podriguju. Ta nova klasa. Gladnim k*m pravljena.

Vraćamo se nazad. I Aca koji je pedantni inženjer zaštite na radu mi priča kako je gradilište samo po sebi van svih normi. Pa da li ti prdožerni ološi znaju za ikakva pravila?

Slikamo izbledelu, uraslu u šiblje, tablu na kojoj stoji investitor. Instikt mi govori da se ovde ništa ne uklapa.

Ćuteći spuštamo se u čaršiju. Koja se zove Vlasotince. Nekada lepa čaršija kojoj je geografski položaj davao šansu da to posatne moderni gradić koji može samog sebe da izdržava. Od vinograda, koji su zapušteni; od poljoprivrede, gde seljaci bacaju paradajz; od turizma jer leži na izvorištima niskomineralnih voda. To vam je Rosa i Vlasina. Puni se u flaše i odvlači dalje.

I sada se desila sreća koja se zove Korona.

Pohitao narod da hladi svoje guzice u zaboravljenim rekama.

Setio se Stare Planine.

Na Vlasinskom jezeru ne mozes iglu da baciš.

Ali je reka Vlasina mutna jer njenu pritoku elita pravljena gladnim k*em kolje.

U centru velelpnog zdanja, koje se zove Opština Vlasotince i u kojoj rade činovnici svih vlasti do sada, sa dorađenim školama i diplomama, savršeno i matematički precizno poput Japanaca, obavljaju svoj posao.

Jedan od njih je bivši gradonačelnik čiju predizbornu brošuru slučajno nalazim u svojoj kući.

Govori o čistoj oazi, o reci, o ekonomskom prosperitetu… Kao i svaki činovnik gladnim ku*em pravljen.

Ispred velelpnog zdanja gomila mladih i starih protestuje što ne može da se kupa jer je zabranjeno zbog korone.

Ne, što je voda mutna jer im kolju planinsku Vlasinu.

Ne, što po prvi put u toj čašršiji se iz planinske reke čuje kreket žaba kao posledica promena osobina reke.

Ne, što je Vlasina puna mulja jer minihidrocentrale usporavaju protok vode i prave je u močvarnu reku.

Ne, što će za desetak godina da love žabe umesto riba.

Pozivaju se na evropske zakone, pozivaju se plan iz 1987. godine kada je protok bio duplo veći.

Ali imaju pravo, jer ti, što o tome odlučuju oni i jesu u 1987. Iako su neki rođeni daleko posle toga. Za njih je računaljka jedina stvar na kojoj mogu da saberu brojeve, a sreća pa u mojoj čaršiji još uvek ima golubara tako da se meilovi šalju zahvaljujući njima.

Pitam se, ko će biti nadležan za opšti pomor koji predstoji, ili će i tada svi biti nenadležni. Jer, ovo je, kako reče Đido, Nova klasa. Živeće sledećih dvadesetak godina dok ima glava ne padne u neku jagnjetinu, pa onako prdeći ne pandrknu.

Nekad je narod odlazio u svet da bi donosio novu modu, novu nauku, ili novi način rada… A sada, šta taj svet uopšte zna. E pa neće da mogne!

Autor je diplomirani farmaceut i pisac

Napomena: Preneto sa sajta autora teksta