Mirko Radivojević još kao srednjoškolac u Vlasotincu počeo je da piše svoje prve stihove, inspirisane ljubavlju iz školskih klupa, a svoju prvu zbirku pesama objavio tek pet decenija kasnije u selu Gazdare u opštini Medveđa, otkrivajući u njima sva skrivena mesta svoje duše.

Rođen je u Novoj Pazovi 1951. godine, da bi se dve godine kasnije njegov otac vratio na imanje pradedova u selu Gazdare, gde je Mirko proveo rano detinjstvo, dočekao starost i gde i dan danas živi.

Školovao se u Gazdaru, Medveđi, Crnoj Travi i Vlasotincu, gde je stanovao blizu Fudbalskog stadiona Rosulja i tako i zavoleo fudbal, koji je kasnije nastavio da trenira i igra u Beogradu.

Radio je na izgradnji Partizanski put, odigrao je nekoliko utakmica i zatim se ponovo vratio u Gazdare, osnovao porodicu, kupio prvi traktor u tom selu sa ocem, otvorio privatnu firmu, pa se zaposlio u rudniku Lece gde je proveo 23 godine i tu stekao penziju.

Pisanju stihova vraća se po odlasku u penziju, beležeći ih na novinama i bilo kojoj vrsti hartije na koju naiđe u trenutku inspiracije.

„Vratio sam se na selo da čuvam krave, ovce i tako sam počeo da pišem, čitam novine pa na novinu pribeležim neke stihove i onda sam krenuo tako da pišem jednu po jednu pesmicu, skupiše se 20, 30, 40 i sasvim slučajno dolazi mi brat Milija Baja iz Požarevca, čuveni narodni umetnik, zdravičar, pesnik, zna ga pola Srbije, izdao je nekoliko knjiga i jedno jutro kada smo trebali da pijemo kafu, nađem ga ja u mojoj sobi, uzeo te papire da pročita kaže on meni „Ovo mora da se objavi“, ja sam mislio ajde šali se, ali eto, tako sam izdao moju prvu knjigu „Zračak iz oblačka“ 2011. godine“, priča nam Mirko.

Prva knjiga objavljena je u 300 primeraka, koje je uglavnom poklanjao ljudima, a predstavlja njegovo viđenje prirode, okoline, ljudi, poruke najbližima i naravno, ljubavi.

Mirkov način pisanja i ono što osetite dok čitate njegove pesme, možda je najbolje opisao recenzent prve knjige Vladimir Paunović rečima: Čitalac će osetiti toplinu izraženu iz dubine duše pesnika…Čistim i lako čitljivim jezikom Mirko opisuje svoje selo, proplanke i pašnjake, stada i čobane, ali i oblake mutne i tamne…o žalu za mladošću sa kojom su prohujale radosti prošlih vremena. On žali za mladima koji pobegoše u gradove, žali za nekošenim livadama, zaparloženim njivama i plodovima prirode koji rađaju uzalud jer nema ko da ih ubere.

Nakon prve knjige, Radivojević nastavlja da piše i dalje i odlučuje da objavi i drugu zbirku pesama „Iskre iz ognjišta“ 2015. godine, koja govori o toplini zavičaja i doma svakog čoveka.

„Ognjište znači mesto na kome gordo i čvrsto stojiš, gde nisi tuđinac, jer si svoj na svome, gde plamti vatra i toplina ljubavi, prija za sva tvoja stvaranja na ovom svetu. Kuća u kojoj slaviš slavu i pališ sveću voštanicu, gde slaviš Božić i lomiš česnicu, gde se rađaju sinovi i unuke i gde imaš veru u budućnost, tu je ognjište i korenovi naših predaka“, reči su kojima Mirko opisuje svoju drugu zbirku pesama.

I dok sedimo pored Mirkovog ognjišta, priseća se on i srednjoškolskih dana kada se i zaljubio u poeziju i tada napisao preko 20 pesama, a na naše pitanje hoće li i njih objaviti, sa žalošću, odgovora da ih je negde izgubio.
„Još u Građevinskoj školi u Vlasotincu toliko sam bio zaljubljen u poeziju, jer mladalačka ljubav i poezija me je vukla da nešto napišem i da ostavim traga. Napisao sam sigurno 20 pesama koje sam nažalost izgubio, što mi je mnogo žao“, priča Mirko dok gleda u iskre iz njegovog ognjišta pedeset godina kasnije, kao da se priseća prve ljubavi.

Od pisanja knjiga, kaže, nema zarade, a nikada mu nije ni padala na pamet, samo ljubav, iskrena i čista prema pisanoj reči i želja da ostavi jedan trag u svom životu, kada ga više ne bude.

„Ja se nadam da će ostati neki trag, da će negde u nekom ćošku prašina da pokrije moju knjigu, a neko da je obriše rukom i pročita, pa kaže „E, moj deda ili pradeda, čukundeda je ovo pisao“, pa će me se setiti, tako zamišljam to. Mene ispunjava kada napišem pesmu, imam osećaj kao da sam uspeo, srećan sam, dovoljno mi je jednom da je nekom pročitam i to je za mene kao da sam imao književno veče“, otkriva nam pesnik Mirko.

Ne prestaje da piše, u pripremi je i treća knjiga, jer, kako kaže, kada je napisao drugu, hoće i treću, zato što se krstimo se sa tri prsta.

“ U trećoj knjizi će se naći pesme o Fruškoj gori, o mladalačkoj ljubavi, Vukovom salašu, julskim noćima samoći, o Svetom Savi, nesanici, ali o koroni, a da napišem pesmu o tom virusu sa kojim se ceo svet o jadu zabavio, što bi rekli naši stari, došlo mi je trećeg dana kada se pojavila na televiziji vest da je narod počeo da umire i da ceo svet ne zna šta se dešava sa nama, dok sam čuvao ovce zapisivao sam po neku strofu“, otkriva nam Mirko.

Pored ljubavi prema poeziji, druga ljubav mu je seoski turizam, pa je tako dok je pisao pesme, sagradio i etno- selo u svom dvorištu, koje odiše tradicijom i vrednostima koje su se u današnjem vremenu negde izgubile, a sam objekat i dvorište liče na pravu malu antikvarnicu, koju u našoj zemlji retko gde možete videti.

This slideshow requires JavaScript.

„Sve sam ručno pravio, hteo sam da razvijem seoski turizam, ali potrebna je velika papirologija, pa se tu tako stalo. Imam ideju još jedno da napravim , sve je ručni rad, mog sina i mene, jeftino a lepo. Nikada ne bih menjao solitere za selo, a mislim da bi mnogo mladih došlo da vidi ova naša prirodna bogatstva“, nada se naš sagovornik.

I kada nam je otkrio sva skrivena mesta svoje duše, i kako se na svaki način bori da sačuva tradiciju i kulturne običaje našeg naroda, dolazimo do zaključka da on svojim stihovima upravo to i čini, a ako i ne uspe u tome, njegovo ime će svakako ostati zapisano u analima poezije Jablaničkog kraja, a možda i šire.

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je kroz projekat „Kultura u temeljima“ opštine Medveđa. Stavovi izneti u podržanom medijskom sadržaju nužno ne izražavaju stavove donatora