Davno prošlo vreme, moglo bi se reći pluskvamperfekat radi održavanja slike stručnosti i aristokratije… te ti ga pa… (Ne, u Vlasotince jednom kad kreneš ne mož’ da staneš.).

Mlad i perspektivan momak, će ga krstimo Sizif, pun želje da roditelje učini ponosnim, praveći od sebe čoveka delima i idejama, a s druge strane pun ambicije da svaki svoj san pretvori u stvarnost vredno radeći na tome, kroči nogom u Vlasotince… Mala varoš, takoreći zabačena, ljudi teško opisivi pravim rečima, ali zarad održavanja mira i aristokratije s početka, reći ću, karakteristični. Vole istinu, nikako o sebi, no to je valjda zapisano u genetskom kodu svakog čoveka i ne vole one koji odskaču. Istina, kroz godine naučili su da ih veličaju, posvećuju im slavlja i proslave, pišu im stihove… ali da ne kažu reč, dve kad se leđa okrenu, ili načine par koraka dalje, nemoj se l’žemo.

I tako Sizif odluči da živi, radi i zaradi u Vlasotince. Kako će? Šta će? Nije lako krenuti od početka… Svaki početak je težak.

– Ću napravim pozorište u Vlasotince! – pade napamet Sizifu.

– Koje će napraviš?? – upita bilo koji prolaznik, jer poznavamo se…

– Pozorište! Najbolji ima da budemo!

– Ma ti imaš pozorište u glavu, bolje ti je onoj drugo.

Nije prošlo mnogo vremena otkako je Sizifa iskustvo naučilo da mudrost lokalnih prolaznika i mudrost Dostojevskog imaju jednu zajedničku stvar. Ne moraš da prođeš kroz nijedan ni drugi pakao da bi im verovao na reč.

– Znam! Ću otvorim kafić – reče Sizif.

– Hahah! Kude bre? U Vlasotince? Pa stvarno nam fale. – reče dobronamerni prolaznik.

– Dobro, ću idem u drva!

-Hahhahah!

– Što se smeješ?

– Pa nemaš snagu Yuga na sneg da izguraš će ideš u drva, bolje ti je onoj drugo… lepo ti vikam.

I pokušavao je Sizif još da vam ne prepričavam sve i nije uspevao. Gledao je dublje i jasnije u neuspeh svega u šta je u dubini duše verovao da će uspeti iz prve dok nije shvatio na šta svi misle kad mu kažu da je spas u „onom drugom“. Otišao je na najveću uzbrdicu koju je mogao da nađe i našao okruglu stenu/kamen, neće ga detaljišemo i našao sebi posao u kome će uvek uspeti. Postao je kao što je i dandanas popularno „sam svoj gazda“ i zadao sebi zadatak da kamen dogura do vrha brda imajući svest o tome da je praktično nemoguće, ali pobedio je sebe i sve ostale u mnogo bitnijoj stvari – nikada više nema razmišljanja o sledećim idejama, nema razmišljanja o tuđim brigama, nema razmišljanja o tuđim mišljenjima, nema slušanja ničega sem gravitacije, kamena i vremena, nema straha, nema paranoje… A život bez straha i život bez paranoje je ŽIVOT!

P.S. Sizif govori vlasotinački jer se vrlo brzo navikao na sve dobro, a autor teksta i dalje ne razume neke stvari, pa se ponekad utepa.