Osušenim bagremovim lišćem se tog pretoplog jesenjeg dana, kada smo kročili u dvorište Dušana Stanojevića u selu Jastrebac, kod Bujanovca, neumorno poigravao lagani povetarac koji je dolazio iz obližnje borove šume.Toliko je bio zanet igrom da nije dozvolio Dušanovom ocu Momiru da pokupi svo lišće iz pčelinjaka. Naprotiv, dobar deo je oduvao ispod Api komore koju su napravili za lečenje ljudi koji imaju problem sa alergijom, upalom sinusa, upalom pluća, kao i promenama na plućima koje nastaju posle preležane korone.

Do imuniteta u API komori

Otkako se u kraju pročulo da imaju ovu komoru mnogi ljudi, koji imaju neki od ovih zdravstvenih problema, dolazili su kod Stanojevića u periodu od aprila do avgusta, kada su pčele bile najaktivnije, da boravkom u komori reše ili ublaže svoje zdravstvene tegobe.Oni su svima dozvolili da koriste njene blagodeti i nikome uslugu nisu naplatili.

“U komoru sačinjenu od drveta ugradili smo šest košnica. Na svakoj od njih smo ostavili otvor iz koga se unutar komore širi miris svih pčelinjih proizvoda koji se nalaze u košnici, a koji i te kako jačaju imunitet ljudi i pomažu u lečenju respiratornih problema. Jedan tretman traje pola sata, do 45 minuta, a onda sledi pauza od sat vremena, nakon čega se radi drugi tretman”, priča Dušan.

Svakome ko dođe da koristi njihovu API komoru posebno se obraduje Momir koji obično iskoristi priliku da sa svima popije po šoljicu kafe sa medom koga proizvodi u pčelinjaku koji broji skoro trista košnica.

“Uželim se ljudskog razgovora jer je selo prazno. Mladi su odavno otišli u potrazi za boljim životom, a svi stari su pomrli” , kazuje Momir.

Neke svoje nekadašnje komšije on uglavnom viđa tokom vikenda kada dođu da obiđu svoje kuće. Zimi, zbog neprohodnog puta, oni retko kad dođu i tada osim fijuka vetra koji se teško probija kroz borovu i begremovu šumu ništa drugo i ne čuje.

U danima samoće često se seti dana kada je selo bilo puno ljudi koji su vredno obrađivali svoja imanja i živeli u nadi da će i do njihovog sela, koje se nalazi na osamsto metara nadmorske visine, biti izgrađen valjan put.

Međutim, kada su Jastrebčani videli da od puta nema ništa jedan za drugim su krenuli da odlaze iz sela.

“Moj otac je i nama naredio da odemo odavde, zapretivši nam da će nas, ako to ne učinimo, sam kamenicama oterati”, kazuje tužno Momir.

Duša ostala u selu

Iako je odavno napustio svoje selo, njegova duša je, međutim, zauvek ostala u njemu i zato mu se stalno vraćao kako se njegove njive ne bi zaprložile, rasturio pčelinjak, a ognjište ugasilo. Zbog toga mu nije bilo teško čak i da posle posla iz Vranja, gde je počeo svoj novi žvot sa porodicom, svakodnevno prevaljuje i po dvadeset kilometara u jednom pravcu do svog sela. Dušana je u selo prvi put doneo kada je imao nepune dve godine noseći ga u rancu na leđima. Pored oca i

Dušan je zavoleo očevo rodno mesto, ali i pčelinjak koji ga je magično privlačio.

“Pred košnicu sam stao kada sam imao pet godina. Toliko sam bio mali da nisam mogao ni da vidim pčele u njoj”, priča Dušan, koji iako jako mlad već ima 24 godine staža u pčelarstu.

Kada je video koliko je Dušan posvećen pčelarstvu Momir mu je dao u vlasništvo oko 130 pčelinjih društava i otada njih dvojica funkcionišu kao partneri. Na partnerskom odnosu prave i buduće planove. Kada su se složili da pčelarstvo ne smeju da zasnivaju samo na proizvodnji meda, krenuli su da se bave ubiranjem pčelarskog otrova(apitoksin), matičnog mleča, propolisa, proizvode matice i rojeve.

Gotovo celokupan med koji dobiju iz svojih pčelinjaka njih dvojica plasiraju preko pogona SPOS-a koji se nalazi u Rači Kragujevačkoj. Zadovoljni su i prodajnom cenom koju dobijaju za svoj med koji je vrhunskog kvaliteta.

“Naš med i ne može da bude drugačijeg kvaliteta jer je proizveden u ekološki čistoj sredini, bogatoj šumom i pašnjacima. Izgradnjom pogona u Rači SPOS je preporodio pčelarstvo u našoj zemlji i omogućio pčelarima da ne brinu za svoju budućnost. Dobili smo i svoje originalno pakovanje i sertifikat koji daje garanciju kupcima da kupuju prirodni med”, naglašava Dušan.

Jednu količinu meda Stanojevići prodaju svojim stalnim mušterijama. Neki po med dođu i u Jastrebac. Većina njih odmah poželi da se vrati kada dođe do deonice od šest kilometara makadamskog, izrovanog puta, koji moraju da prevale do sela.

Svoje mišljenje, međutim, istog momenta promene kada stignu u selo, udahnu čist vazduh i sa te nadmorske visine”bace” pogled na predivne šumske predele ispod kojih se nalaze Bujanovac i Vranje. Bajkovita i netaknuta jastrebačka priroda učinila je da neki potomci žitelja ovog sela počnu izgradnju novih kuća na ugašenim ognjištima.

Stojmenovići tvrde da bi poratnika bilo još dosta, kao i onih koji bi došli da kupe med i besplatno da borave u njihovoj api komori, kada bi nadležni popravili put tako da ne može prva kiša da ga odnese.