List bešumno pada ispred mene dok sedim u dvorištu mamine bašte. Volim tihu najavu jeseni. Iznova se divim spretnom prikradanju novog godišnjeg doba. Svako novo doba godine pristojno i učtivo preuzima svoj tron dok se staro dostojanstveno povlači. Priroda nije nimalo slična ljudima, bar u ovom domenu.

Posmatram kako se list, kao na usporenom snimku otima padu, pre nego što će dodirnuti tlo, kao da ulaže poslednju česticu svoje snage da njegov teatralni pad bude primećen. Kao da je u nečemu važan. Sudbinski. Napraviće mali kružni ples i tresnuće na zemlju. Kao dete kada se duri da mu se posveti pažnja. Tako se i priroda ponekad nameće ljudima da je u svom trivijalnom životu katkad primete. Prezauzeti smo svojim ličnim postojanjem. Svako od nas, dok nosi glavu na ramenima, smatra sebe epicentrom sveta. Da se sve okreće i sapliće o naše nežno stopalo. Iako znamo da su ti, neki drugi, zauzeti upravo sobom.

Dan se skraćuje dok sunce grabi svoj počinak dodirujući mi trepavice. Opominje me da ćemo se češće rastajati nego sastajati. Pripremaju me njegove zlatne niti na dublji zimski san. Večeri se baškare svojom svežinom dok se jutra pre mraka bude. Živost prirode s vremena na vreme zašušti svojom bogatom krošnjom. Promena se događa. A mi je ne primećujemo. Prezauzeti smo svojim ličnim postojanjem.

Vetar mi šalje neujednačene, intervalne mirisne note. Pečena paprika golica mi stomak. Budi glad. Potkrada se miris tek posečenog drveta za ogrev. Treba se samo prepustiti nekim svojim dubinama. Priroda stalno opominje. Podseća nas da je jednoličnost života varka. Da je konstantnost privid. Načas deluje da je sve oko nas isto, a zapravo sve se menja.

Vreme je da pustiš neke stare priče, navike, ljude…Ako si jurcao za nečim što se nije dalo uhvatiti, zaustavi se. Potapši se po ramenu za trud, nasmeši se i kaži zbogom. Pusti jesen neka ti razbesnelom olujom ili laganim povetarcem donese neke druge priče, navike i ljude. Ako si zaludan čekao da leto prođe, sedeo nepomičan i trom, pokreni se. Neće ti „kosmos“ tresnuti sreću u rukama. Moraćeš dlanove zažuljati. Pusti pljuskove da ti razbistre uskomešale, teške misli.

Ugledaj se na prirodu čiji smo tek mali deo. Parče celine.

Zato volim promene. Bude u meni nelagodu kao i svima nama ali volim da se prepustim nekom drugačijem, novom danu. Naivno se predajem žutim jesenjim bojama da ih zenice ushićeno upijaju. I tek, pokucaće hladnoća na naša vrata. Odglumićemo iznenađenost. Skupiće nas jesen u sebe i tek onda, možda i neće biti ništa više važno. Sve dok imamo sa kim biti zajedno.

Sunce je tek zašlo, a u meni su najednom zabrujali stihovi omiljene pesma „Nije važno pričaj mi o sreći…“. Promena je za hrabre.

dr Nataša Dimitrijević