U Vranju i danas važi nepisnao pravilo da ukućani, kada vide da njihova majka, supruga ili baka mese tepanu pogaču, ne treba da se udaljavaju od kuće. Svi oni se kao po komandi okupe oko stola kada domaćica iz šporeta izvadi vrelu mirisnu pogaču. Neki bi i da odmah odlome okrajak i u slast pojedu sa komadićem sira, ali u tome retko kad uspeju jer domaćica uvek insistira da se pogača ne lomi dok svi ukućani ne sednu za sto na kome je već postavljen tvrdi domaći sir, pženica i suvo meso.

Maja Đorđević iz Donjeg Vrtogoša, kod Vranja, kaže da su takva porodična okupljanja oko stola bila najlepša.

„Pogača na selu je simbol porodične sloge i ona ima dušu, a so kojim se mesi označava blagostanje porodice. Zato se i danas na selu zadržao običaj da se hlebom ponudi svaki gost koji dođe u njihovu kuću“, kaže Maja.

Prema njenim rečima i danas se zadržao običaj da se pogačom dočekuju važni gosti, a ni jedna svadba ne može da počne bez nje.Tepanu pogaču Đorđevićeva mesi kad god to požele njeni ukućani. Ona je rado pravi jer se veoma brzo sprema. Proces pravljenja ove pogače obično počne tako što u vanglicu najpre odseje brašno, doda dve kašičice soli i jednu sode bikarbone. Sodu, pre nego što zamesi testo, obavezno rastvori u malo hladne vode. Ovako zameseno testo mesi još jedno pet minuta i kada dobije glatku masu, rastanji je oglagijom i ostavi petnaestak minuta da odmori dok se rerna ne ugreje i bude spremna za pečenje.

Prilikom mesenja ove pogače mnoge vranjske domaćice bacaju testo sa određene visine na sto kako bi ga što bolje umesile, a prestale tek kada bi dobile željenu glatkoću testa. Pre nego što stave pogaču u pleh one testo obavezno razvuku u krug drvenom sukaljkom kako bi dobile željenu debljinu. Tepsija u kojoj se peče pogača obavezno mora da bude namazana zejtinom i odozgo išara viljuškom.Ovako ispečena pogača je uvek meka, ima tanku koru i božansvenog je ukusa.