Jedan od dvadesetogodišnjaka koji je u sastavu 125. motorizovane brigade služio vojni rok na Kosovu. Onako kako pravi vojnik služi. Shodno zakletvi koju je položio. Ferenc Tot.

Danas apel njegovih saboraca da mu je potrebna pomoć jer živi sam i bolestan od 7.500 dinara patriotske pomoći. Dar zahvalnosti što nije pobegao kada su nečiji sinovi nosili gajbice benzina preko Dunava.

Na njegovom fejsbuk profilu je sve u znaku Srbije. Na glavnoj slici je sa svojim ratnim drugarima. Sada u četrdesetogodišnjacima skromno obučenih, onako kako običan svet izgleda. Bez markiranih  džemperčića, fazoniranih bradica, brijanih glava kako bi klinke uz auto otkidale na iskusnu starost.

Pokušavam da vratim film unazad i vidim te dečake na Košarama. Golobrade. U farmerkama, majcama i kako u nekim seoskim barakama prave ispraćaje za vojsku. Došla cela srednja škola. Devojke iz okolnih sela. Oni sutra kreću. A onda će se javljati pismima i reći kako je sve u redu. A onda će prestati da ne sekiraju roditelje.

Bilo je na tim Košarama i Cigana (namerno ne kažem Romi, jer je to birokratska krilatica, a Cigani su ljudi sa dušom, sa njima sam rastao), i Bugara, i Slovaka, i Muslimana… I svi su bili mladi. Nekada mladi, a sada stari, iako je starost još uvek daleko. I dalje vole Srbiju svim srcem. Više od onih koji lupaju meklarene, vređaju policajce u skupim autima ili Srbiju u moćnim džipovima sa podignita tri prsta. Taman onoliko koliko znaju da broje. Sveto trojstvo: procenat meni, procenat tebi, a procenat njemu. Bratski. Srbiji-ništa. Ko je jebe. A onda od svojih procenata dovedu silikonku koja isprsi sise i pokaže deci kakva trebaju biti da bi bili uspešni i priznati u društvu.

Dakle, njegovi ratni drugovi su se digli da pomognu svom Ferencu. Ali što bi Njegoš rekao:  Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga…

I ostalo je da se podeli na fejsbuku.

Valjda će se neko naći.

I naći će se. Ima još čoveka među ljudima. Nije se svako predao, niti umro.

Upamtite to ime: Ferenc Tot. I pogledajte njegov profil na Fejsbuku. Pa ako srbujete, postidite se. On voli Srbiju više od vas. Sam i bolestan, ali živi jer je branio čast vojske i države kojoj se zakleo. Brani i uspomene na svoje mlade drugove koji ostaše dole. A kada vidite one, koji su ih ćutke slali u smrt, a sada palamude po TV-u, ugasite ga. Ionako se nema šta gledati.

Poštujte vojnika. Jer, kako reče CrnJanski: “Ne treba dirati u vojnika. Taj zanat je sam po sebi dovoljna nesreća. Vojnik je sam po sebi mučenik, i nije čovek kao drugi ljudi”.

I ako kojim slučajem vidIte na zidu: smrt Mađarima, Ciganima, Muslimanima, Hrvatima, Makedoncima,  Slovacima, Eskimima, Aboridžinima… I ne znam više šta će nekome da padne na pamet, imajte na umu Ferenc Tota i malo hrabrosti da tu bruku obrišete.

Nedavno sam na Fejsbuku video post sa slikom: smrt Slovacima. Našim Slovacima koji su tu od kada i Srbi. Objavila jedna nastavnica Slovakinja. Bila je potrešena. Naravno da je bilo osude, ali i činjenice da je to neko napisao.

A pišu oni koji ili ne znaju ili su hijene ratova. A vreme je da se sve manje zna, jer je naše školstvo uništeno. Porodica u rasulu. Deca prepuštena digitalnom nasilju.

I negde pročitah podatak (ne tvrdim da je tačan) da je 49 % prosvetnih radnika u stalnim radnim odnosu.

I obišao sam srednju poljoprivrednu školu u Leskovcu. Napravio hadžiluk mom ocu da poseti svoj početak nakon četrdeset godina. Možete pročitati: https://jugmedia.rs/sezdeset-godina-posle/

Tužno, jadno i čemerno. Nekada se tu stvarao san kako stvoriti hleb narodu svome. Učilo se o traktorima. A sada sve ruinirano.

A nekadašnji internat škole u kome je i moj otac živeo, bi mogao da se koristi za neku od budućih epizoda Južnog vetra. Kako podmićuju predstavnike Bitke za Vlasinu. Baš u tom internatu u kome je tada živelo dvoje starijih ljudi izbeglih sa Kosova. I negde izleti slepi miš sa plajvezom u istima, nekog davnog školarca, i daje glumcu da potpiše priznanicu.

Ali narodu nije potrebno znanje, nije potreban hleb, nije potreban traktor, potreban je stadion. Da vidi civilizacijski savršenstvo: silikonsku pevaljku sa sisama na izvolte i pomahnitale mame i tate kako guraju svoju decu u prvi red. Ne trabaju deci škole. Prosvetari su i previše plaćeni koliko su potrebni.

Deci trebaju novi uzori. Ona trebaju biti meso jeftino onima koji lupaju preskupe mekalarene i otimaju naše reke, našu zemlju menjajući livade za ispašu rudnicima multinacionalnih kompanija. Naše škole neće proizvoditi inžinjere da bi mogli da stvaraju.  Proizvodiće, već potrošni materijal koji ne sme da misli i zna. Oni koji bi da budu inžinjeri, kupiće ih drugi koji znaju da cene. Patriotizam je postao novac tamo gde se znanje ne ceni.

I za kraj da vas opet podsetim i obavežem.

Imajte na umu dvojicu NAŠIH Mađara: poginulog Tibora Cernu i bolesnog Fenec Tota.

Pomozite Ferencu da se bar iskupimo zato što smo zaboravili biti ljudi uplatom na žiro račun:

Ferenc Tot,

Strelišna 10/7,

Zrenjanin 23101

200 126605471 10

Jednom davno, moj uzor po peru dr Laza Lazarević napisa, onu, pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“. Čitao sam je samo jednom. Nikada više. Nisam smeo da joj se vratim, ali vreme me osudilo da to gledam i proživljavam uživo.

Dragi moj učitelju Lazo, neće narod ništa pozlatiti. Pozlaćuju oni drugi, dok narod umire u neznanju i osudi onih koji znaju.

I dragi moji čitaoci, Imajte na umu da se u školi uči Njegoš s razlogom. Jer „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“. A da li ćete se više brinuti što škole nestaju ili stadioni nastaju, zavisi od vas.

Na naslovnoj fotografiji Ferenc Tot, untra njegova bukvica, vojnička, koju su mu dali kada je razdužio sebe i rat.