Šezdeset godina posle…

Igralo se kolo ispred internata Poljoprivredne škole u Leskovcu. Pevalo u letnjim časovima. A škola je brojila oko hiljadu đaka. U sobi ih je bilo dvadeset petoro poljoprivrednika. Grejanje nisu imali jer im verovatno nije ni trebalo. Njih čeka život. Nisu oni imali potrebe da se greju. Krv im je bila vrela. Borili su se sa gradskom decom u rukometu, fudbalu i osvajanju devojaka. Jedan za sve. Očas bi se skupile cipele košulja, majca, krvata, čarape… i od seoskog momka, okupanog u javno kupatilo, bi u internatu ostajao seoski gunj.

Odlazilo se nekada od kuće rano. Roditelji ne bi ni znali koja se škola upisuje. One krupnije uzimala je vojska na oltar otadzbini, dok bi se oni sitniji vraćali svome polju, stoci i njivama. Vojska je, za siromašnu seoku decu, bila  vrednija od majke: obukla bi ih, dala im tri obroka i ostalo bi  samo da se u selo vrate sa novim cipelama. Ona slabotelesna, kao da su bogom bila dodatno kažnjena što su takva kakva jesu, te bi morala da se bore za parče nade jer nisu dobra čak ni za vojsku.  

Tako je moj otac te 1963. godine bez ikakvog pojma svojih roditelja otišao u Školu za učenike u privredi , ili ŠUP, a kada je i tu, kao četrnaestogodišnjak sa visinom nižom od visine struga i kilograma manje od naramka sena bio slabotelesan, uputio se u srednju poljoprivrednu Leskovac. Stočarski smer. Krave su bile njegov život.

This slideshow requires JavaScript.

Škola je davala mogućnost siromašnima da se tokom ferija radom na gazdinstvu otplati boravak i hrana u učeničkom domu.

Šesdeset godina posle toga stojimo ispred Srednje poljoprivredne škole u Leskovcu.

Ispunio sam mu želju da vidi mesto od koga je sve počelo.

Gledam derana u njemu.

Soba na drugom spratu je bila moja…

Ispred njega stoji škola na zapuštenom poljoprivrednom gazdinstvu.

Ispred njega trče školski drugari u seoskim gunjevima od kojih dobar deo više i ne hoda na ovome svetu.

Gazi kroz nepokošenu travu da bi slikao svoj internat. Svoju sobu, sada, sa prozorima slomljenih okana.

„ Ajde slikaj ovo, to je bila moja soba… ali slikaj da se vidi cela zgrada…ali slikaj da se vidi i kuhinja… ali slikaj da se vidi sve“, uzbuđeno mi govori zaobilazeći oko zapuštene i urasle zgrade.

„ Dobro ćale, slikam…“

I slikam u korov uraslu zgradu internata iz koje se ulazilo u školsku menzu u kojoj bi kuvaricama izbacivali pomije.

Ispred internata je bio park.

Igralo se kolo ispred njega. Pevalo u letnjim časovima. A škola je brojila oko hiljadu đaka. U sobi ih je bilo dvadeset petoro poljoprivrednika. Grejanje nisu imali jer im verovatno nije ni trebalo. Njih čeka život. Nisu oni imali potrebe da se greju. Krv im je bila vrela. Borili su se sa gradskom decom u rukometu, fudbalu i osvajanju devojaka. Jedan za sve. Očas bi se skupile cipele košulja, majca, krvata, čarape… i od seoskog momka, okupanog u javno kupatilo, bi u internatu ostajao seoski gunj.

Tako je jedan njihov stidljiv drugar trebao da izađe na prvi ljubavni sastanak. I bila je mesečina od koje su se po okolnom grmlju sakrili njegovi drugari i čekali da vide šta će da uradi. A on je bio u njihovom odelu, cipelama, košulji i čarapama. Njegovo je bilo samo mlado srce. I ušuškani po travi gledali su ga kako se na prvom ljubavnom sastanku znoji ne znajući šta da kaže. Devojčica ćuti u isčekivanju. A on pogleda u mesečinu pa kaže“ Mesečina sija, Pavke jebeš mi mater ja te volim“. A onda bi se oko njega čula salva smeha.

I u toj dvadesetpetokrevetnoj sobi kao najbolji u školi a najgoreg materijalnog stanja, škola mu plati internat. I ne samo to, već na kraju godine, kada je otišao u pečalbu da zaradi da vrati dug, škola odbije da mu uzme pare. A uz to ga pošalju na besplatno letovanje na more u Kaštelju, okolina Splita.

Izaberu ga i za predsednika omladine. Funkcija koja će se kod njega zadržati jako kratko. Do posete, tada odbačenog pisca, Dobrice Ćosića. Na promociji ćale i profa srpskog. Ovog puta je krivica morala da se plati.

„Ovo je bila škola, tada je bila nova“, govori ćale.

Slikam i tada novu školu a sada zapuštenu iako u njoj i dalje deca dolaze.

„ Ajdemo sa druge strane“

Kad sretneš kolegu stočara…

I dok se zavlači do ulaza internata uraslog u šipražje iz ulaza bez vrata  izlazi čovek noseći stari tepih na leđa.

„Ja sam ovde išao u školu, pa smo došli da vidimo… da slikamo“, govori čoveku koji iznosi tepih.

„ Nema ovde više nikoga. Internat je zapušten, isključena struja“, govori čovek i dodaje da je on izbeglica sa Kosova, iz Prizrena. Da su ih sve tu smestili, a onda su ostali samo on i jedna starica koji nemaju gde da odu. Zgrada je nebezbedna, urušena, nema struje… Posmatram ga i skoro da nema ni jedan zub. Stavlja parče nekog tepiha preko metalne šipke kako bi ga oprao.

I čitava kolekcija ćaletovih fotografija je sa tuđim odelom, košuljom, cipelama i naočarima za sunce. U rukama je uvek bio cvet i osmeh sa pogledom u budućnost. Kako i ne bi, kada je škola znanje umela da ceni. I na nekim slikama, pozadi, još uvek stoje stihovi devojačkim rukopisom.

Šesdeset godina je prošlo od tih ljubavi.

Tu je i fotografija kada je uz samu zimu morao da se ošiša na ćelalavo jer je od mlade profesorke zvezdaša izgubio opkladu kao partizanovac. Šišanje, plus polivanje hladnom vodom je obavljeno u krugu škole. Ne znam da li je tada njegovo otac upućivao famozne žalbe nevladinom sektoru o zloupotrebi dece u školi.

„Ajde idemo dole, tamo je bila farma… i slikaj da se vidi farma“

Pozdravljamo se sa čovekom koji se vraća u ruševinu od zgrade iz koje su nekada izlazila deca sa pogledom u budućnost.

Idemo ka farmi.

Ispred jedne male zgradice sedi čovek u svojim pedesetim. Nosi gumene čizme i liči na radnika farme. Pozdravljamo se sa njim.

„Ja sam ovde nekada išao u školu”, opet kaže ćale.

„I ja sam”, kaže čovek, pa pita koje godine.

„Hiljadu devetsto šesdeset i treće sam došao u prvi razred srednje škole. Stočarski smer.”

„ Tad nisam bio ni rođen. I ja sam stočar”, nasmejano odgovara radnik zadovoljan što je naišao na kolegu, pa ga pita gde radi.

Opet kod Šarulje…

„Ma ja sam u penziji, bio sam nastavnik matematike, ali sam ovde išao u školu. Bio sam najbrži muzač krava”, hvali se ćale. A onda pita za nekog čoveka koji je bio njemu profesor a kasnije i direktor škole koga je njegov kolega stočar poznavao. Profesor Perić, predavao im praksu. Kolega odgovora da ga se seća i da je umro a onda priča da se zaposlio posle škole i da je sve vreme tu osim vremena kada je bio rat i kada je morao na ratište. Ćale mu priča o njegovoj školskoj drugarici iz Vinarca koju je ubila svinja i da je on tu bio zajedno sa njom i da je na njegovim rukama iskrvarila.

Njegov kolega zna za tu priču. Zna i iz koje je famlije, a onda ga ćale moli da obiđu farme. Govori mu jgde su bile ovce, svinje, krave i još jednom napominje kako je bio najbrži muzač na šta je kolega odgovora da se sada muze mašinski.

I dok je ispred bilo groblje starih mašina koje su se raspadale u krugu školske farme oni su govorili o mehanizaciji i prvim traktorima.

„Sve je zapušteno, tužno je“, zaključuje moj otac.

Ušli smo kod krava. U oronuloj i zapuštenoj farmi nije bilo krava koliko ih je bilo nekada. A tada se muzlo ručno. Ustajali su pre škole da urade domaći zadatak, da pomuzu krave. Ćale prilazi jednoj šarulji i češka je po čelu.

„ Slikaj me ovde.. ali slikaj da se vide krave…i da se vidi cela farma… ne umeš ti da slikaš”

Slikam ga.  Slikam njega, dečaka, sa školskim kravama koje ga vode u svetlu budućnost.

„ A ovce su bile gore”, pita kolegu.

„Još su, samo nemamo puno ovaca”

“Mogu li i njih da vidim?”

„Naravno“, srećan je kolega što je danas bar nekome stalo do ovaca.

Odlazimo među ovce. Ćale hoće da ga slikam i sa ovcama. Govori gde je i šta nekada bilo. Kaže kolega da i sada dolaze seoska deca u školu ali da nema više gazdinstva. Niti iko održava. Nema ni internata. U njemu su živele izbeglice koje su napustile i ostalo je samo dve starije osobe koje nisu imale kuda.

Gledam zapuštene objeke. Razbacanu zarđalu mehanizaciju. Napukle zidove gde još uvek deca uče. Izbijena vrata internata zaraslog u korov.

Škola nije zapuštena zbog korone i raspusta, škola je zapuštena jer nikome više ništa ne znači.

Stoka se gaji u drugoj Farmi ili Zadruzi…

Stoka se ne gaji više u ovoj farmi. Farma se gaji na TV ekranima, gde  razgolićeni farmeri i zadrugari jašu jedno drugo.  I na kojoj kriminalca oblače u odelo policajca dajući mu ključeve policijskog vozila, koje je isto tako, uterano u tu Farmu ili Zadrugu, a koji se do sada samo vozio na zadnjem sedišu i isključivo sa lisicama oko ruku.

Zarađuju i ovi Zadrugari novoj eliti. Sačinjenoj od propasti i destrukcije. I od te zarade se ne plaća siromašnoj deci smeštaj i hrana i kako bi sa sebe skinuli i slikali se u tuđem odelu sa pogledom uprtim u budućnost.

Učila ih je škola da prvo pomuženo mleko ide bolnici u Leskovcu. Vozali su kočijama. Kolega sada kaže da i to malo mleka što se mašinski pomuze ne ide više bolnici već privatnoj mlekari u selu Gložane.

I tada škola nije organizovala eksurzije da bi se zadovoljila forma nekog zakona o javnim nabavkama koji bi pare ugurao nekoj agenciji, već se u školi učilo kako se svaki trud isplati. Eksurzija se plaćala od onoga što su oni tokom godine zaradili.

Miris stočne balege ostaje iza mene. Razmišljam koliko me je ubio gradski život. Ispred nas, na livadi stoje olupine traktora i različite mehanizacije. Kao nekadašnje groblje tenkova koje je svedok nečije pobede ili poraza, tako će ono biti poslednji svedok da su u ovoj zemlji nekada živeli ljudi koji su znali da naprave čak i traktor

Dok neki kompletam idiot ne dođe i sve to, kao onu nesrećnu parnu lokomotivu, ne iseče za sekundarnu sirovinu.

I ako svu ironiju ostavimo na stranu ostaje gola i tužna činjenica:

Leskovac je grad paprikara sa Srednjom poljoprivrednom školom osnovanom 1906. a sada uraslom u korov.

I Srbija je zemlja poljoprivrede u kojoj školovani poljoprivrednici nisu ni potrebni jer zemlja služi da se proda.

I ako na kraju teksta sve sumiramo: Ipak, moj ćale je posle šesdeset godina sreo svoje školske drugove. Mnogi od njih su postali profesori, direktori, sportisti, poljoprivrednici… I nikada nisu zaboravili kome se daje prvo mleko.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Tekst je dirljiv ,pretočen u emocije i na kraju sa realnim zaključkom gde smo bili nekada a gde sada …

  • Miroslav Mladenovic :-Bilo je teško i uzbudljivo da posle 60.godina posetiš SPŠ, ruinirani internat, dvoje izbeglica koji žive u bedi bez struje u ruiniranoj zgradi na tri sprata, polomljenog stakla, miševa, zmija i bez struje i vode…a uzbuđen sa sećanjima na vreme prolaznosti, kada smo ujutru pre zore ustajali muzli krave, radili gimnastiku, tuširali se, bavili sportom I uvek bili veseli I razdragani -odlazili u školu sa nadom za novi poćetak života, bez gladi I sa stećenim diplomama postati neki drugi novi ćovek, koji će se razlikovati od gorštaka….želje, mladalače sanjarije su jedno a nekada život može I biti surov posle završetka školovanja, rada I odlaska u penziju…nije bilo lako živeti u dva sistema, nekoliko država u 20.v I 21.v. I ostati mentalno sposoban dočekati starost bez ožiljaka…ali ta mladost I SPŠ sa internatom nam je pružala utočište života I danas se često sanja kako se gazi silaža za krave I kako se razvozi mleko kočijama u bolnici I udvara lepim devojkama u medecinskoj školi…

vaš komentar