Momčilo iz sela Uševce kod Vranja sedi ispred kuće koja više liči na napušteni rov nego na dom. Bez prozora. Sa krovom koji prokišnjava. Zidovima koji se osipaju. Bez nameštaja. Gotovo bez ičega.

Ali pre nego što pogledate ruševinu iza njegovih leđa – pogledajte njega. Ne sklanjajte pogled.

To nije broj iz izveštaja. Nije još jedan slučaj siromaštva. Nije nečija tuđa nesreća koju ćemo zaboraviti čim spustimo telefon.

To je čovek.

Čovek čiji pogled nestaje negde u daljini dok mirno govori da za njega ima mesta na groblju. Kao da je smrt jedino mesto na kojem je siguran da će biti primljen.

U njegovim očima nema ljutnje. Nema ni pitanja. Samo tuga, glad i umor. Umor čoveka koji je predugo čekao da neko pokuca na vrata. Da ga neko pita da li je jeo. Da li mu je hladno. Da li ima gde da legne.

Niko nije pokucao.

U kući šporet jedva stoji. Krevet je napravljen od nekoliko starih dasaka. Krov ne štiti od kiše. Zidovi ne štite od zime. Vrata ne čuvaju ništa, jer unutra gotovo ništa nije ni ostalo.

Osim jednog čoveka.

I njegove poslednje, jedva vidljive nade.

To nije život.

To je svakodnevno preživljavanje. Buđenje bez razloga da se ustane. Noć bez sigurnosti da će jutro doneti išta bolje. Glad koja boli, ali ne toliko kao saznanje da si ostao sam.

Jer najteže nije kada nemaš kuću. Najteže je kada pomisliš da nemaš nikoga. Kada poveruješ da te je svet precrtao. Da nikome neće nedostajati tvoj glas, tvoj korak, tvoje postojanje. Da je za tebe ostalo još samo jedno mesto – ono na groblju.

Ali Momčilo nije mrtav.

I ne smemo da ga sahranimo dok je još živ.

Jedan SMS za većinu nas traje nekoliko sekundi. Za njega može da znači topao obrok. Krevet koji nije od dasaka. Krov koji neće prokišnjavati. Prozor kroz koji će ući svetlost.

Može da znači da će neko konačno pokucati na njegova vrata.

Ne iz sažaljenja. Nego da mu kaže: “Nisi sam”.

Ne možemo spasiti svakoga. Ne možemo popraviti ceo svet. Ali možemo popraviti svet jednog čoveka.

Možemo Momčilu vratiti dostojanstvo. Možemo mu dati razlog da sutra ne gleda prema groblju, nego prema vratima svog novog doma.

Ljubav se ne dokazuje velikim rečima. Ljubav se dokazuje onda kada ne okrenemo glavu.

Pošaljimo SMS:

ZA DEKA MOMČILA na 3855

Danas budimo razlog zbog kojeg će jedan čovek ponovo poverovati da za njega ipak ima mesta .

Izvor: humanitrac Marko Nikolić

Video: marko Nikolić