Koliko bi nas zastalo nad onesvešćenom staricom u bolničkom krugu, koliko bi potrčalo do prvog belog mantila, a koliko bi brzo beli mantil stigao do teško bolesne žene?

Kada smo postali ljudi bez emocija i gde smo ih izgubili? Negde usput, negde su naglo isparile, ili su nestajale dan za danom, godina za godinom, decenijama, vekovima. Koje je zlo povuklo potomke slavnih predaka dotle da se danas čak i zbog jednog malog gesta zahvaljujemo i pišemo pisma javnosti?

Na adresu Jugmedie stiglo je jedno takvo pismo. Stižu, ali retko. Češća su ona u kojima se plače, a mi ćemo ovo preneti baš onako kako je napisano.

„Poštovani, htela bih da se zahvalim čoveku koji je danas bukvalno spasio život mojoj majci. Majka je čekala kod zgrade onkologije dok ja odem po kola. Dok je čekala, onesvestila se. Kad sam došla, videla sam da je jedan mladi tehničar nosi u rukama prema klupi. Ljudi su prolazili i niko nije prišao. Majka se već osvestila, a on mi je pomogao da je smestimo u auto. U tom trenutku nisam pitala za ime, samo sam pitala: Je l’ vi radite ovde? Rekao je: Ne, na palijativi. U leskovačkoj bolnici je puno frizera koji su sada lekari i sestre i u toku lečenja moje majke susretala sam se sa svime, ali nikad sa dobrotom. Ovo nema veze sa njegovim poslom. Ja želim da mu se ovim putem zahvalim na čovečnosti!

Zauvek zahvalna porodica Ilić!“