Konferencija „Electric vehicle days – EV“ koja je pre nekoliko dana završena u Novom Sadu je još jednom potvrdila da Srbija može računati na značajno mesto u budućim ekonomskim i političkim odnosima u Evropi. Međutim, sudeći po temama koje su pokrenute na ovoj konferenciji, po tome ko su i odakle dolaze učesnici ali i po tome ko nije pozvan može se reći da je „značaj“ Srbije jednostran.

Politička i geografska pozicija koju Srbija ima u odnosu na Evropsku uniju, ali minerali koji se mogu naći na teritoriji Srbije, a pre svega litijum, u aktuelnom političkom i ekonomskom trenutku u svetu mogu biti značajni resurs za privredu, a pre svega autoindustriju EU, piše Mašina.

Kakav bi značaj sve to moglo da ima za Srbiju, odnosno ljude koji u njoj žive i rade, ostaje nejasno.

U tom kontekstu su se i vodili razgovori u okviru ove konferencije koja prema rečima organizatora okuplja vodeće kompanije iz automobilske industrije, proizvođače komponenti, delova i softvera za električna vozila, kao i inovatore u oblasti punjenja i infrastrukture za električna i hibridna vozila. Konferenciju je otvorio premijer Miloš Vučević koji je tom prilikom najavio i subvencije za kupovinu električnih automobila i otvaranje mreže stanica za punjenje baterija za električna vozila.

Izveštaj sa ove konferencije, uz komentare Aleksandra Matkovića, naučnog saradnika Instituta ekonomskih nauka, koji je ispratio ovaj događaj, ste već mogli da pročitate na Mašini. Ono na šta želimo dodatno da se osvrnemo je izostanak sindikata na međunarodnoj konferenciji na kojoj se govori o razvoju industrije koja je daleko od toga da može da postoji bez ljudske radne snage. Neki radnici i radnice moraju da sklapaju automobile, prave baterije i kopaju litijum, a njihovi predstavnici nisu bili prisutni na mestu gde se o tome pričalo.

Gde su sindikati na konferenciji o industriji?

Organizatori ove konferencije, Ninamedia i Fakultet tehničkih nauka, Univerziteta u Novom Sadu nisu odgovorili na naše pitanje, ali su nam iz četiri sindikalne centrale potvrdili da oni nisu dobili nikakav poziv na konferenciju „Electric vehicle days – EV“. Ovo je za Mašinu potvrdio i Aleksandar Matković nam je rekao da ni na jednom panelu konferencije koji je odslušao zajedno sa kolegama nije govorio niko iz sindikata, domaćih ili stranih.

„Radnička prava nisu ni pomenuta osim što se stalno vrtela stara ploča o kreiranju poslova, ali se u same uslove proizvodnje nije zalazilo. U ovakvim oblastima proizvodnje opekotine od hemikalija i slični akcidenti su česta pojava od fabrike Tesla automobila do fabrika baterija u Mađarskoj, ne može se reći da je sve teklo glatko. Imam osećaj da se u svom ovom hajpu oko zelene tranzicije ovo pitanje namerno gura u drugi plan, a propisi zaobilaze ili ne kontrolišu kako bi se postigli rokovi za takozvanu dekarbonizaciju do 2050. u slučaju Evrope premda je to sve postalo vrlo upitno“, rekao je Matković za Mašinu.

A kakva je situacija u autoindustriji?

Istraživanje o uslovima rada u automobilskoj industriji, koje je nedavno objavio Centar za politike emancipacije (CPE), pokazuje da je stanje radnih prava u ovom sektoru u Srbiji jako loše.

„Loše je kada pogledamo nivo ugovorenih zarada. One u proseku iznose oko 50.000 dinara, dakle nešto više od minimalne zarade, i nisu dovoljne da zadovolje potrebe radnika i radnica. O tome slikovito govori podatak da je većina radnika i radnica kreditno zaduženo, kao i da čak dve trećine ispitanika radi dodatni posao kako bi nadomestio manjak u kućnom budžetu. Kako postižu da rade dodatni posao je posebno pitanje, imajući u vidu da je prosečno radno vreme ispitanika 44 sata nedeljno“, izjavio je za Mašinu Vladimir Simović, koordinator programa za radna prava CPE-a.

Osim toga, kako kaže naš sagovornik, većina ispitanika sa kojima su razgovarali, tvrdi da su bili izloženi izrabljivanju na radnom mestu.

„Svi ispitanici ističu da su fizički i psihički iscrpljeni, kao i da nemaju dovoljno vremena za sebe i svoju porodicu. Obično napominju da kada dođu kući posle posla nemaju snage ni da razgovaraju sa ukućanima. Ujedno im se uskraćuje pravo na bolovanje, jer ukoliko odsustvuju makar i jedan dan sa posla, bilo to i opravdano, gube pravo na tzv. bonus prisutnosti. Inače su bonusi u ovom sektoru važni jer su ugovorene zarade izrazito niske. Sve to ukazuje na izrazitu eksploataciju ljudi koja odlikuje ovaj sektor u Srbiji“, pojašnjava Simović.

Gotovo da nema radnika ili radnice koji su u ovom istraživanju iskazali poverenje u Inspektorat za rad, dok velika većina radnika i radnica ne veruje ovoj instituciji.

Ostaje i pitanje brige o radnim pravima u kontekstu zelene tranzicije koja je bila jedna od ključnih reči novosadske konferencije. Pitali smo sagovornika iz CPE-a da li se u kontekstu zelene tranzicije govori dovoljno o radnim pravima?

„U ovom kontekstu se premalo govori o radnim pravima. Istovremeno klimatske promene imaju ozbiljan uticaj i na položaj radnika i radnica. Tako, čak tri četvrtine ispitanika ističe da u njihovim fabrikama postoje problemi sa ventilacijom i da temperatura nije adekvatna, posebno leti kada dolazi i do izraženih zdravstvenih poteškoća, koje, nažalost, znaju da rezultuju i smrtnim ishodom“, zaključio je Simović.

Na kraju, teško je ne primetiti da iako delovi sindikalnog pokreta smatraju da nema dovoljno debate o rudarenju litijuma u Srbiji, o čemu je pomenuti portal pisao, izgleda da te debate, a naročito mogućnosti upotrebe litijuma za spasavanje evropske autoindustrije ima. Samo što izgleda da neko ne želi da razgovara o tome kakav će uticaj sve to imati na živote radnika i radnica.