U početku su bili nečiji učenici. Tiho su sedeli, beležili, učili kako se piše, kako se traži istina, kako se ne povlači pred nepravdom. Ali to im nije bilo dovoljno. Hteli su brže. Više. Odmah. I kad nisu mogli da stignu znanjem, krenuli su putem koji ne traži trud – putem spletke.

Shvatili su da istina ne donosi platu, ali da dobro tempirana laž može da kupi i odelo, i patike, i kuću. Prodali su dostojanstvo u paketu, s rokom trajanja – dok god plaćanje stiže na vreme.

Postali su pisači po porudžbini. Meta nije važna. Važan je iznos. I što je meta čistija, to im je tekst prljaviji. Za njih je čestita žena, izazov. Majka, slabost. Tišina, znak da treba još jače udariti.

Spoznali su najjeftiniju moć: da uvreda ostaje i kad je neosnovana, da blato prlja i kad ga samo neko baci, a ne dokaže. Nisu oni zli jer su pali. Zli su jer uživaju dok gaze.

Postoji i onaj drugi, tihi dirigent, koji ne mora da izgovori ni reč. Dovoljno je da ne pogleda, da klimne, da samo doda telefon nekom sekretaru, i već zna da će poruka stići.

To je onaj što ima istančan ukus za ljude s prodanim dušama. Zna ih po hodu. Po načinu na koji klimaju glavom, kako ga gedaju, menjjau glas dok razovaraju sa autoritetom. Jer, znaju. Oni nkada ne mogu dostići tu visinu. Zna da ih onaj spletkaroš s lošim namerama da ga, čak, ne treba ni naterati. Dovoljno ih je prepoznati pre nego što zlo potekne ko lavina, kao crni đavo s velikim rogovima.

I zato se njih dvojica brzo nađu: jedan nudi novac, moć, zaštitu i aplauz. Drugi nudi svoju mržnju, svoju tastaturu i svoju prazninu. Zajedno prave simfoniju napada bez istine.

Taj čovek ne napada jer zna. On napada po diktatu. Kao pas tragač, nanjuši metu kad mu je gazda, čak, samo nagovesti.  Ne pita je li kriva, ne proverava. Udara. Piše. Širi. Bez dokaza. Bez srama.

I tu je njegov talenat-da zavede loše obaveštene. Da iskoristi brzinu društvenih mreža, želju za senzacijom, i lenjost naroda da proveri činjenice. U tome je majstor. Jer njegova publika nije obrazovana, ona je besna, ugnjetena, traži linč. I on ih hrani. Ne činjenicama, već ogorčenošću. On ne gradi tekst, on konstruiše mete. I svaka nova uvreda nije pad, već njegov uspon u očima onih koji mrze više nego što razumeju.

Ali ništa ne traje večno. Ni mržnja. Ni laž. Ni tekstovi pisani po porudžbini. Dođe dan kad narod, makar i umoran, prestane da guta reči koje ne zna ko ih je skuvao. Dođe trenutak kad i najtiša istina progovori jače od najglasnijeg naslova.

Jer istina ne treba da viče. Dovoljno je da stoji, nepokolebljiva. A ona stoji. Narod prepozna. Prepozna sunce iza magle. I zna ko ga je grejao, a ko ga je pokušavao ugušiti.

I tada, oni koji su pisali za mrvice moći, ostaju sami sa svojim tastaturama, dok njihova publika – traži nešto što ne peče u stomaku kad se pročita.

A oni koje su blatili? Oni i dalje hodaju uspravno. I znaju da su ćutali samo da ne bi vikali poput njih. Jer dostojanstvo nikada ne prodaje glas.

Jer mi vadimo istinu iz mraka.