Najgore je kad se bolest spusti tamo gde čovek veruje da život tek počinje. Kad dete, koje do juče nije znalo ni za bolnicu ni za strah, odjednom postane pacijent. Kad roditelj više ne broji dane po školskim obavezama i treninzima, nego po nalazima, terapijama i jednom jedinom pitanju – hoće li biti dobro.

U takvoj situaciji danas je porodica iz Leskovca čiji je sin, učenik trećeg razreda Gimnazije, oboleo od akutne leukemije.

Dečak nikada ranije nije bio bolestan. Zdravo dete, koje se pomalo bavilo sportom, dobilo je bolove u stomaku. Roditelji su ga odveli kod lekara, a posle pregleda i analize krvne slike stigle su prve sumnje.

„Leukociti su bili daleko iznad normale. Do Univerzitetskog kliničkog centra u Nišu nadao sam se da je u pitanju upala slepog creva. Leukemija mi nije padala na pamet. A onda – šok”, priča za Jugmediu otac Dragan.

U prvim trenucima nema mesta ni za šta osim za strah. Samo pitanja, jedno za drugim: hoće li biti dobro, hoće li preživeti, zašto baš on, kako se to dogodilo, šta sledi.

A onda je objavljena vest. Uključilo se i beogradsko udruženje „Leuka”, koje pomaže obolelima od akutne leukemije.

„Vest je obišla Srbiju. Javilo se na hiljade mladih, starijih od 18 godina, sa krvnom grupom AB pozitivnom, koja je veoma retka. Bio sam zaista prijatno iznenađen”, priča Dragan.

Posle kratke pauze, u kojoj pokušava da uhvati dah, dodaje:

„Znate šta, ova generacija mladih je nešto najlepše i najdragocenije što Srbija ima.”

U Niš su dolazili sa svih strana zemlje. Neki sami, neki sa roditeljima. Vozom, autobusom, automobilom – kako je ko mogao.

„Ama baš iz svih krajeva Srbije. Telefon je zvonio iz minuta u minut i samo se čula ista rečenica: dolazim”, priča otac.

A onda zastane, pa izdvoji pozive koje neće zaboraviti.

„Zvala je jedna majka. Rekla je da njena ćerka od 12 godina ima tu krvnu grupu. Rekao sam joj: ne, samo punoletni. Nije se dala. Odgovorila je da dolazi uz njen potpis, uz njenu saglasnost. Javio se i mladić iz Novog Pazara i rekao: dolazimo svi koji imamo tu krvnu grupu. Tada to više nije bilo potrebno. Zamolio sam ga da sačeka. Verujte, jedva sam zadržao suze.”

Uprkos svemu, Dragan veruje u izlečenje svog sina.

Kaže da se dečak dobro drži. Prvi rezultati bili su zadovoljavajući, a iza njega je već jedna hemioterapija.

„Sada se čeka da telo počne samo da proizvodi zdravu krv, pa se ide na drugu terapiju. Takav je postupak, ponavlja se. Na kraju sledi transplantacija”, objašnjava otac.

Za sina kaže da je optimista, da je pozitivan i da je to u ovakvoj situaciji od ogromne važnosti. Ipak, opet se vraća na mlade ljude, na Leskovac, na ono što ga je u najtežim trenucima održalo.

„Znate, mladi iz Leskovca, uz saglasnost svojih roditelja, najviše su pomogli. Gimnazijalci su se više puta organizovali i išli u Niš, a ceo grad su oblepili pozivima za pomoć. To se ne uči. Ili se s tim rodiš ili ne. A ja i moj sin smo neizmerno zahvalni. Naša deca iz Leskovca su mali veliki heroji.”