Nakon izbora Srbije za organizatora izložbe Ekspo 2027, ponovo su pokrenute priče o istorijatu učešća naše države na ovoj čuvenoj međunarodnoj manifestaciji. U tom kontekstu, malo je poznato da je na Svetskoj izložbi (Exposition Universelle) u Parizu 1889. godine učestvovala Kraljevina Srbija, a još manje se zna da je i Vlasotince imalo svoje izlagače.

O ovoj temi pisao je Dragan Vidosavljević u jednom svom članku, a pominje je i Zora Crnilović u hronici svoje porodice, kao i Radivoje Prikić u knjizi koja se bavi kulturom Vlasotinca do Drugog svetskog rata.

Svetska izložba u Parizu 1889. godine organizovana je povodom stogodišnjice Francuske revolucije, pa su je zbog toga bojkotovale skoro sve evropske monarhije. Ostaće zauvek upamćena po tome što je tada otvorena Ajfelova kula kao najviša građevina na svetu (324 metra). Izložbeni prostor, koji se prostirao duž Marsovih polja, Trokadera i Keja d`Orsej, od 6. maja do 31. oktobra posetilo je više od 32 miliona ljudi.

Ova svetska izložba za nas je značajna po tome što je Srbija na njoj prvi put nastupila kao samostalna država, ali i zato što je još 1887. godine bila prva zemlja koja je zvanično potvrdila svoje učešće. Iako je kralj Milan Obrenović abdicirao u korist svog maloletnog sina Aleksandra 6. marta 1889. godine – tačno dva meseca pre svečanog otvaranja izložbe u Parizu – upravo je njegova vlada, pod njegovim vođstvom, odigrala ključnu ulogu u pripremama za ovaj istorijski događaj. To je bila idealna prilika da se Srbija kao obnovjena evropska kraljevina predstavi svetu u najboljem svetlu.

U zemlji su sprovedene sistematske pripreme. Godine 1888. formiran je Odbor za parisku izložbu, na čelu sa ministrom Jevremom Gudovićem. Odbor je imao 22 člana, među kojima su bili istaknuti profesori Velike škole, poznati naučnici i stručnjaci raznih privrednih grana: Sima Lozanić, Mihailo Valtrović, dr Laza Lazarević, Marko Leko, Luka Ćelović, Jovan Bajloni, Kosta Taušanović i drugi.

Odbor ce putem štampe obratio narodu „Pozivom na parisku izložbu”, a u svakom okružnom i sreskom mestu formirani su pododbori preko kojih su vršili odabir izlagača.

Zora Crnilović, sestra čuvenog slikara i etnologa Hristifora, zabeležila je kazivanje svoje rođene tetke Stanke Cace (udata za Ćiru Krainčanića) o tome kako je njen ručni rad stigao na Svetsku izložbu u Parizu. Stanka je bila jedna od ćerki Stojilka Borindolca, čuvenog vlasotinačkog gazde i narodnog poslanika. Udala se u uglednu familiju Spaskin, iz koje je potekao i prvi predsednik opštine Vlasotince, a njihova porodična kuća i danas prkosi vremenu kao jedna od retkih očuvanih građevina iz 19. veka u varoši – Spaskina kuća.

Stanka Krainčanić (1869–1967) bila je u braku tek godinu dana kada je vršen odabir eksponata za izložbu. U Vlasotinačkom srezu taj zadatak su obavljali učitelji, koji su pregledali i Stankine ručne radove. Godinu 1889. posebno pamti – tada joj je preminuo otac Stojilko Borindolac, a u Nišu je osvećena Ćele-kula. Pošto je kralj Milan Obrenović više puta boravio u kući njenog oca, učiteljica Sofija Gojković je za svaki slučaj skrojila haljinu za Stanku, koju su njih dve potom ručno sašile.

„Jednoga dana dođe mojoj kući učiteljica Sofija Gojković sa učiteljem Stevanom Gojkovićem, da pregledaju moje radove. Kad ih je učiteljica pregledala, mlogo su voj se dopale, rekla je:„Šteta je da se ne pošalju u Pariz ovako lepi radovi!“ Mene me pa stra možda neće li gi vrate, a i sramota me od moji će reknu ukućani moji: „Ko pa praća, mladevesta pa praća stvari iz kuću!“ Ali, učiteljica mi reče da će svi ti radovi posle izložbe da se vrate. I istina, svi su mi ti radovi vraćeni, a i diploma koju sam dobila“, rekla je Stanka svoj sestričini Zori koja je sve zabeležila.

Poznato je da je u našem narodu ručni rad izuzetno cenjen i da devojke nisu mogle da se udaju dok ne spreme darove. Stanka je imala najviše talenta za ručne radove od svih ćerki Stojilka Borindolca i detaljno je opisala šta je sve spremila za Svetsku izložbu u Parizu.

„Sećam ce da je to bio jedan vezeni peškir. Ceo peškir je bio od finog tankog pamuka, a krajevi su bili od žute svile, koju sam kao mala oprala od svilenih buba, koje sam takođe sama gajila. A oko onija žuti krajevi od žutu svilu izvezla sam pšenično klasje s drškicu, sve sam toj sama uradila bez zašarak; pa jedne čarape šarala sam grančice manistrama, sama sam ih izmislila, a karanfilčići sam videla u jednoj knjizi koju mi je učiteljica dala; pa jednu svilenu skutaču, izatkanu od svile bubinja, sama sam bojila svilu i sama izmislila šaru; pa jednu papučku za sat izvezenu sas manistra. Svim zetovima sam izvezla po jednu papučku… Možda još nešto, s`g sam zaboravila“, zapisla je sestričina Zora tetka Cacine reči.

Uramljena diploma Francuske Republike stajala je u Stankinoj maloj sobi celog njenog dugog života, kao veza njenog duha i njenog roda sa dalekim i nepoznatim svetom. Diploma nije sačuvana, ali jeste tekst na francuskom jeziku koji je prepisala Zora Crnilović. Stanka je potpisana kao Kraničanin, jer se u 19. veku to prezime pisalo tako ili Krainčanić, kako je danas.

Stanka Caca Krainčanić nije imala dece, pa je njeno učešće na Svetskoj izložbi u Parizu ostalo kao najznačajniji trag njenog postojanja, pored činjenice da je aktivno delovala u vlasotinačkom odboru Ženske podružine. Ti njeni ručni radovi ujedno su i prva umetnička dela iz Vlasotinca koja su dobila priznanje u svetu.

U opisu srpskog štanda kako je beležila francuska štampa u „Plavom vodiču“ i listu „Figaro“ posebno je istaknut srpski vez.

„Ono što je posetioce najviše zanimalo bili su nacionalni proizvodi Srbije. Pre svega, vezene tkanine koje veoma podsećaju na turski vez. Zatim, tu su seljačke jakne (koporani/ječme), od kojih su neke izvezene sa umećem i ukusom koji se ne bi očekivali. Ukrasi su odmereni, što je retkost među orijentalnim narodima; ima seljačkih jakni od crnog sukna i crnog gajtana koje se sigurno ne bi osramotile ni u nekom od elegantnih pariskih modnih salona. U istoj zbirci nalaze se pojasevi veoma zanimljivog dizajna i lagane tkanine sa jarkim prugama koje se koriste za žensku toaletu i koje ostavljaju graciozan utisak”, zapisali su Francuzi 1889. godine.

Veliki deo izložbenog prostora, pored srpskog štanda, zauzimali su poljoprivredni proizvodi iz celog sveta: Andore, Argentine, Bolivije, Čilea, Kostarike, Dominikanske Republike, Ekvadora, Sjedinjenih Američkih Država, Grčke, Gvatemale, Hondurasa, Indije, Japana, Maroka, Meksika, Nikaragve, Norveške, Paragvaja, Persije, Salvadora, Sijama, Južne Afrike, Švajcarske, Urugvaja, Venecuele, Novog Zelanda…

Zajedno sa najboljim poljoprivrednim proizvodima iz Srbije našli su se i vlasotinački, kao što su žuta boranija Gligorija Parunovića iz Vlasotinca i pšenica belija Tase Cvetanovića iz Orašja. U glavnom službenom katalogu izložbe nalaze se i sledeći eksponati: raž Kriste Krajinčanića, klipove kukuruza Gavrila Valčića i prekrivač Stanke Cace Krajinčanić.

Kao što se može primetiti, Stanka je jedina žena iz Vlasotinca na ovoj izložbi i jedina koja nije predstavila poljoprivredne proizvode. U katalogu se pominje njen prekrivač, dok je ona u svom opisu to nazvala peškir, pa je verovatno reč o istom ručnom radu koji je drugačije imenovan ili preveden.

Srpski štand na svetskoj izložbi u Parizu zauzimao je 476 kvadratnih metara i na njemu je svoje proizvode izložilo čak 1.724 izlagača iz naše zemlje. Prema pisanju štampe tog vremena, uspeh izlagača iz Srbije bio je izuzetan. Dobili su čak 372 nagrade. Od toga 185 medalja (19 zlatnih, 68 srebrnih i 98 bronzanih) i 187 pohvalnica, među kojima je Stankina.

Za istoriju će ostati zabeleženo da je Stanka Krainčanić, kao žena iz malog i patrijarhalnog Vlasotinca, prva u svetu na ovako visokom nivou promovisala srpski ručni rad na Svetskoj izložbi u Parizu. Njen uspeh predstavlja trajan kulturni beleg koji se ne sme prepustiti zaboravu.

Na kraju ostavljamo opis Stanke Cace Krainčanić kako ju je videla sestričina Zora Crnilović. Za svoju tetku kaže da je bila najotmenija i najlepša od svih ćerki Stojilka Borindolca, računajući i svoju rođenu majku, što je ogroman kompliment od jedne sestričine.

„Caca je bila najotmenija i najlepša Borindolka: visoka, vitka, krupnih crnih očiju, vedra, ljubazna. Nikada glas nije povisila, volela je razgovor i pokazivala veliko interesovanje za sve. Brinula se o celoj rodbini, o svemu i svačemu, svakoga je razumela i saosećala sa tuđom lošom sudbinom, dok se na svoju nikada nije žalila”, zapisala je Zora Crnilović u hronici svoje porodice.